Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Prozor u dvorište: Nema se kada

Kako vreme prolazi, sve više mislim da zaboravljam. Valjda mu to dođe i normalno, otkud znam, nisam više vitalan kao pre ili se nešto ozbiljno desilo u nervnom sistemu, da sinapse više ne rade kako treba. Ali ajde ja, nego primećujem i svi oko mene, kao da se ničeg ne sećaju ili neće da se sete. Nove brige i problemi izgleda iziskuju slobodan prostor u mozgovima, odnosno ozbiljno pospremanje memorijskog depoa – ono što ti ne treba, ti odmah izbriši.

Kako je krenulo, plašim se da smo godinama elegantno postali toliko bahati prema samim sebi da kao i sa raščićavanjem špajza ili ormana, bacamo i šta treba i šta ne treba, kako bismo brže bolje popunili police novim glupostima. Upravo taj strah da ne bude prazno po svaku cenu, korodirao je i naša sećanja, da se retko ko vraća i na to šta je bilo prošlog meseca, a ne godinama unazad.

S tim u vezi, primetio sam jednu sitnicu, koja doduše menja kompletnu sliku životnih navika, a to je svakako kada. Znam, zvuči trivijalno, ali zapravo nije, s obzirom da se nešto ozbiljno promenilo u danu kada je većina ljudi odlučila da prostor najveće intime zameni tuš kabinama. Jeste da su odjednom s ulica nestale govornice, bez da je iko patio za njima, ali su se zato u većinu domova uselili terarijumi za kupanje. Ne znam za vas, ali kupanje je pored higijenskih potreba, jedna od radnji koja poput ponovnog rođenja, čini da svakog dana možemo da počnemo iz početka, da obrnemo ispisanu stranicu i započnemo novo, možda bolje, možda gore poglavlje. Kupanje je svakako šansa da se popravimo, razmislimo o svemu još jednom, dobrano čujemo misli iz glave i sastavimo se sa samim sobom.

Danas, u opštem nedostatku vremena, tuševi koji vire iz zidova i mlaz vode koji nam pomaže da se razbudimo, nevidljivo menjaju rituale koji su stvoreni da čovek uzme više od minut za sebe. Možda zvuči sentimentalno, po malo i patetično, ali boravak u kupki na par sati, iz sadašnje perspektive izgleda kao ne znam kakva privilegija, koju sebi mogu da priušte samo oni koje leže na lovi. U stvari, sada, više nego ikad, jasno je da je vreme najskuplja stvar na svetu. Baš kao i sa čitanjem debelih knjiga, ležanje u kadi, postala je opasna delikatesna radnja, kao da to mogu da rade samo oni koji nemaju šta drugo da rade, nego imaju vremena na pretek.

Ako se samo malo potrudite, sigurno ćete se dosetiti, bez da vam treba ginko doping, kako smo svake nedelje kao deca provodili sate i sate u peni Kosilija, sve dok nam se prsti ne smežuraju, da se pitam šta će da pamte današnja deca koja su porasla u kupatilima koja više liče na sanitarne delove iz najjeftinijh garni hotela nego na nešto što treba da bude prostor lične slobode. Današnje ćenife, renovirane da bude što više prostora za sve, u potpunosti su uticale na to da svako kupatilo liči jedno na drugo, da kada dođete negde u goste niste baš sigurni da li ste uopšte i odlazili od kuće.

Izgleda neverovatno, ali sada kada vidite da neko poseduje kadu, bilo koje veličine, jednostavno se iznenadite, nije vam jasno kako je to moguće, dok se većina i dalje pita čemu to služi, osim što zauzima previše mesta. Kada je tako, hteli mi to da priznamo ili ne, izbačena sa liste poželjnih stvari i stavljenja na spisak neprijatelja enterijara, jer bože moj, ko još ima vremena da bespotrebno leži u vodi i razmišlja o životu. Uostalom, ajde što ležite, nego kome još treba i da razmišlja? Valjda je cilj da se toliko okupiramo raznoraznim distrakcijama da do kraja dana ne pomislimo na bilo šta, posebno ne da još i pomislimo kako se osećamo. To pitanje se postavlja drugima, onako usput, u prolazu, nikako sebi i valjda treba se truditi da do tih pitanja i sličnih zapitanosti nikada ne dođe, s toga nedostatak kade kao oblika introspekcije nikome ni ne fali.

Teško je zamisliti da neko sada počinje ili završava dan tako što puni kadu do vrha, ubacujući previše soli i ulja, da zamiriše ceo komšiluk. Čini mi se da to ne rade ni oni što pored tuš kabine, još uvek imaju i to ulegnuće od keramike i emajla, jer valjda kad imaš, uvek misliš da ćeš sutra imati više vremena da se častiš tako što ćeš uroniti u penu poput holivudske zvezde koja se oporavlja od divlje večeri. Toliko zavidim onim ljudima koji pored te mogućnosti imaju i vodootporni radio iznad pa mogu uz čašu omiljenog napitka i par sveća sa strane, na miru da se presaberu. Nekada su ljudi koji su držali do svoje ličnosti, ležali i po dva sata, kao nabrekli Čerčil, ne razmišljaći da se uključe u novi dan, bez neizostavnog pročišćenja koje samo tolika količina vode može da odradi. Sada iako mirišemo i mislimo da smo čisti jer smo potrošili pet minuta na spiranje grehova, ipak hodamo prepuni napetosti, koja se gomila iz dana u dan.

Ali, kao i sve što valja, iz prošlosti, uspeli smo nekako da izguramo i takve navike, pod izgovorom da kupujemo vreme za mnogo važnije stvari koje treba da doživimo, ne shvatajući i dalje da su najvrednija ona iskustva u kojima se nanovo sudaramo sa sobom. Nije dovoljan pogled u ogledalo ili prednju kameru, da skapiramo koliko se menjamo i zapravo pretvaramo u starce koji samo prolaze kroz život bez ikakvih zaključaka. Umesto selfija valjalo bi, makar po nekad, iznajmiti sobu u lokalnom hotelu i prileći u vodeni kauč da osetimo kako dišemo i koliko nam brzo kuca srce. Međutim, od buke koja dolazi sa svih strana i vrišti iz svake pore našeg tela, teško da možemo da se setimo da pomazimo sebe makar i nekoliko puta godišnje. Nekada smo mogli da imamo spa tretman svakog dana kod svoje kuće, a danas plaćamo drugima da nas pomaze i pritisnu kritične tačke.

Upravo, dok ovo pišem, puštam da mi se voda cedi s glave, vlažeći dirke tastature, i razmišljam kako izbacivanje kade iz naših života, nije jedina stvar koja nas je dovela u ćorsokak i naterala nas da prihvatimo instant zadovoljstvo kao nešto što je prirodno i što se podrazumeva. Nažalost, došlo je takvo vreme da se sve vintidž stvari, uključujući i aktivnosti iz prošlosti, skupo naplaćaju. Nisu u pitanju samo orgenik jabuke ili stoprocentna svilena košulja, već je celokupan život u prvoj brzini postao neviđeni luksuz, toliko nezamisliv, da kada puna pene izgleda kao nešto što se dešava samo na filmovima. A mi i dalje verujemo da je hepi end ipak moguć, bez obzira što više nismo u stanju da držimo pažnju ni pet minuta, a ne da pratimo usporene kadrove.

Fotografije: Jordan Cvetanović