Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Nevidljivi odraz užasa

AUTOR: Jordan Cvetanović 10 Jul, 2019
Prozor u dvorište: Nevidljivi odraz užasa

Piše: Jordan Cvetanović

Dugo se verovalo da će ta čudna potreba ljudi da se puće i nameštaju pred ekranom najnovije verzije pametnog telefona iščeznuti nalik prolaznom modnom trendu, međutim stvar je postala onoliko ozbiljna koliko se za celu pojavu zainteresovao i čuveni Oxford kada je odlučio da za reč godine 2014. proglasi upravo taj pojam. Dok smo se do juče slatko smejali, upirući prst u one „hrabre” koji nisu imali blama da to rade i u javnosti, a ne samo u klozetu, danas gotovo da nema osobe koje ne poseduje bar jednu takvu svoju fotografiju.

Prozor u  dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Više nije nimalo čudno kada neka osoba zastane ispred vas na ulici ili u liftu, nameštajući svoje crte lica pod najboljim uglom, ne bi li se na najbolji mogući način prezentovao dati momenat, bez obzira na činjenicu da se u tih nekoliko miliona piksela zapravo ne krije ama baš nikakva realnost. Zanimljivo je posmatrati sve te ljude, pa u neku ruku i sebe, kada se poput nekakvih filmskih zvezda nameštamo ispred ekrana telefona, očekujući najlepšu verziju sebe. Čini mi se da je selfie danas postao nešto poput brzopotezne provere u kakvom stanju se nalazimo, kao neko globalno ogledalo u kome se svi ogledamo i prebrojavamo lajkove iz minuta u minut, ne obazirući se na njihovu beznačajnost. Što bi jedan moj prijatelj rekao, broj srca na Instagramu je zapravo kao količina para koju možeš da zaradiš u Monopolu.

Upravo taj refleks sebe u delićima sekunde, kada smo u potpunosti sigurni da nam je lice uhvaćeno pod idealnim uslovima, zapravo predstavlja mnogo više od pukog odraza ličnosti u ogledalu. U pitanju je apsolutno savršeni artefakt vremena u kome živimo, koji precizno ocrtava težnje da se uprkos anonimnosti naši životi bar za momenat transformišu u nešto što prepoznajemo kao celokupno savršenstvo, perfekciju, život bez mane. Fotošopirana realnost. Upeglana laž. Sublimacija vapaja za svim onim što niko od nas ne poseduje.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Tragajući za tom idealnom crtom lica, pod uglom za koji mislimo da je najbolji za nas, zahvaljujući razvoju društvenih mreža, sasvim nesvesno i nespretno pokušavamo da bildujemo sopstveno samopouzdanje, nezadovoljni onim što vidimo. Selfie, poput podmukle bolesti ili najlošije hrane za svačiji ego, pokušava da zasiti sve naše nedostatke, koji već kroz nekoliko minuta kasnije, stvaraju zavisnost od idealizacije. Uprkos teoriji koju smo otkrili još kada smo došli na svet, a koja kaže da strah od savršenstva zapravo ne postoji, jer ga niko nikada nije dostigao, selfie u tom kontekstu postaje globalna slamka spasa, dokaz da nada u ljudima poslednja umire.

Ako je verovati drevnim Indijancima da fotografija perfidno krade dušu čoveka, zamislite onda kakve posledice selfie ostavlja na čovečanstvo. Milioni tih pohotnih pogleda zagledanih u dubinu sopstvenog „ja” predstavljaju zapravo samo tužnu sliku civilizacije dokazujući da usamljenost i beznadežna samoća sasvim sigurno postaju kuga XXI veka.