Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Prozor u dvorište: Nigde nikog

Ušli smo konačno u novu godinu, dugo očekivano, kao da je trebalo da se desi ne znam šta, a zapravo, bukvalno se nismo pomerili s mesta. Inače, ta usiljena radost koja se podiže svaki put pred kraj godine, apsolutno ne znači ništa, a tek ovaj put deluje kao da je bila sasvim suvišna. Kao kad na žurci čekate da pukne ona tuba s konfetama, a ne izađe ništa. Ono što pouzdano znam, makar iz iskustva, je da nema velikih lekcija. Odnosno ima, ali po običaju se brzo zaborave. Možete biti obrazovani koliko hoćete ili pak nazadni do neviđenih razmera, nekako se čini da je čovek manje-više isti. Makar u svojoj suštini. Dobro, razlikujemo se, nije baš da smo svi jaje jajetu, ali u onim bazičnim stvarima deluje kao da se ništa ne menja, uprkos turbulentnom vremenu u kome trenutno živimo. Bitno je da nastavljamo da ponavljamo kako živimo u neizvesnosti, očajnički žudeći da se sve vrati na staro, kako bismo na miru mogli da odemo na more, ubeđeni da je to jedini spas iz svega ovoga.

Ne znam kakav je vaš osećaj, ali lično mislim da nas je ovih osam meseci poprilično udaljilo jedne od drugih. Nije u pitanju samo propisana distanca i nemogućnost da se okupljamo na mestima na koje smo navikli, već je sveopšti utisak da više nema zainteresovanosti da se vidi kako je onoj drugoj strani, kako se drugi oseća. Nekada sam imao potrebu da se čujem sa ljudima, da pričam u prazno, da trošim vreme toliko bahato, i kad sam imao i kad nisam imao šta da im kažem, a sada to blebetanje deluje kao zaista nešto suštinski besmisleno, jer šta da ti pričam – kako sam očistio kuću i po ko zna koji put otišao do prodavnice iako mi ništa ne treba. Supermarketi i prodavnice za kozmetiku postali su kao neki trgovi za okupljanje naroda, jer nakon posla koji svi moramo da radimo, želite da vam se još nešto desi, makar to bila i manja rasprava u redu ispred frižidera sa slaninom i salamom. Postao je problem o čemu pričati s ljudima, a da to ne budu teme koje zapravo svi želimo da izbegnemo, a to su informacije o pandemiji, sada već vakcinaciji. I onda kada obrnemo krug ko šta sve zna i šta je tačno, a šta nije tačno, onda krenemo kao neki policajci hobisti da opanjkavamo one za koje znamo da se ne pridržavaju propisanih mera. Zamisli, otišao na skijanje, zamisli provodi se na privatnoj žurci, zamisli nosi masku ispod nosa, zamisli ovo, zamisli ono… I dalje želimo da budemo bolji od drugih, makar to podrazumevalo dezinfekciju ruku. Ja ću Fajzer, bogami, a on zamisli neće ni da primi. Nije mi jasno kako do sada nismo uspeli da prevaziđemo to raslojavanje, to deljenje ljudi na ove i one, upiranje prstom i prozivanje, kao da svako nije slobodan da radi sa svojim životom šta hoće. Ako ti se prima vakcina i misliš da je to dobro za tebe, primi je, ako ti se ne prima, nemoj. Samo nemoj da smaraš i ubeđuješ druge kako je baš tvoje mišljenje ispravno. Ko još drži do bilo čijeg mišljenja, ajde recite vi meni. Svako misli da je najpametniji i tako će biti.

Međutim, uvek se zamislim kada mi neko kaže da se treba baviti suštinom. Da ne treba obraćati pažnju na gluposti. Pitam se uopšte šta je suština… Šta je to suštinski važno za ljudski život? Dobro, ove odgovore nisu imali i mnogo veći umovi od mene, ali zaista kada malo počnete da mislite o tome, na šta se svodi jedan ljudski život? Teško je odgovoriti na ovo pitanje, jer u odgovoru se i krije sopstveno razočaranje na šta smo pristali, podržavajući tekovine novije civilizacije.

Pre neki dan gledam slike Londona fotografkinje Polly Braden, koja je napravila sjajnu seriju u toku rigoroznog karantina i totalne izolacije u tom velikom gradu. Neverovatno prazne ulice i nesvakidašnji prizor. Pošaljem ih drugarici da vidi, da se začudi kao ja, a ona mi odgovara: „A ljudi misle apokalipsa se desi kad meteor udari u Zemlju”. Za pustoš na ulicama, ali i u našim dušama, izgleda da je dovoljno i samo jedno zrno. Zrno sumnje da od sada pa nadalje, više niko neće imati bilo kakve dobre namere. A to je više nego smak sveta.

Fotografije: Jordan Cvetanović