Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Nije lako biti ja

AUTOR: Jordan Cvetanović 30 Jan, 2019
Prozor u dvorište: Nije lako biti ja

Piše: Jordan Cvetanović

Dani izgledaju uglavnom isto, rekao bih, to je dosta veliki problem. Iako je u pitanju subjektivni osećaj, nadam se da vam je jasno da je to legitimno isto onoliko koliko i da je zaista tako. Mogu mnogi sada da se naljute, što takođe razumem, ali ja primećujem da se menja samo datum, sve ostalo je manje više isto, kao da ne postoji nikakav eksces, nikakva eksplozija, nikako da se desi neka premijera, što se kaže. Kada bi se snimao film o meni, bili bi to dosta dugi kadrovi u kojima junak ne govori mnogo, kreće se iz sobe u sobu, vrši nuždu, jede, gleda tv i spava. Povremeno izađe, mimoiđe se sa slučajnim prolaznicima, popije piće sa prijateljima, prošunja se između rafova u supermarketu. Bio bi to sjajan kandidat za festival autorskog filma, sa velikim pretenzijama da pokupi dosta nagrada, s obzirom na minimalnu količinu dijaloga. Možda ne bi bilo loše da vodim i dnevnik svojih aktivnosti i razmišljanja, pa da lagano uđe u najuži izbor za Ninovu nagradu, međutim, sreća što i dalje mislim da je sve to jako, jako, jako dosadno. I za gledanje i za čitanje.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Kada sam bio mali, jako mali, voleo sam da pričam telefonom. Kada ne bih imao koga da zovem, otvarao bih imenik i zvao nasumično ljude predstavljajući se da sam neka firma za dostavu hrane ili robe. Tako sam ubijao svoj strah od samoće, kada bi me roditelji ostavljali samog da ih sačekam da dođu s posla. Nekada bih i sedeo sam u dnevnoj sobi, sa upaljenim televizorom na najjače, nadajući se da će to lopove da otera. Zato i ne čudi da i dan danas, kada više ne mogu da izdržim u potpunoj tišini, ja telefoniram. Zovem ljude i razgovaram, praveći utisak da nisam sam u prostoru. U stanju sam da pričam satima na razne teme, da zabavljam personu s druge strane žice ili da izmišljam nove teme koje nam omogućavaju da nikada ne spustimo slušalicu. Nekada se dešava da u toku nekog razgovora razmišljam koga bi bilo idealno pozvati nakon seanse koja trenutno traje. Nije mi problem da razgovaram i radim, da pričam i jedem, da toročem i spremam. Jedini ozbiljan problem koji postoji je zapravo nedovoljno trajanje baterije. Toliko mi nedostaje razgovor preko najobičnijeg, fiksnog telefona, čiji kabl može da se razvuče od hodnika preko kuhinje i kupatila, sve nazad do spavaćih soba. Taj osećaj u kome vam se ušna školjka preznoji i više puta, nezamenljiv je s današnjom tehnologijom u kojoj više ne slušalice nisu „pupčanom vrpcom“ vezane za telefon.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Tišina je oduvek bila moj najveći neprijatelj. Ta nevidljiva utvara, koja mi se svaki put tako podmuklo obavija oko vrata i neprimetno me steže, lagano poput pitona, uvek me čini dodatno uplašenim detetom koje je sticajem okolnosti ostavljeno samo kod kuće. Čak i sada, na pragu četvrte decenije života, imam utisak da ne mogu da budem u tišini ni jedan jedini minut. Kao neka ranjena životinja u kavezu, osluškujem svaki šum i čujem sve jako dobro, kako mi slučajno ništa ne bi promaklo, a zapravo me podstaklo da preživim tih pola sekunde sam sa sobom. Onda možete misliti kako je biti ja.