Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Pogled ispod obrva

AUTOR: Jordan Cvetanović 02 Sep, 2020
Prozor u dvorište: Pogled ispod obrva

Na neki perverzan način, volim vrućinu i kada se asfalt topi, pa sve treperi pred očima. Moja patologija seže dotle, da, ponekad, sedim na hiljadu stepeni, odbijajući da uključim rashladni uređaj, čisto da vidim koliko ću da izdržim. Ima nečeg u toj atmosferi, u kojoj sve stoji, vazduh se pretvara u neku čudnu vrstu tišine i sve što možete čuti je eventualno nečiji dubok uzdah, bilo da je čovek koji prolazi pored vas ili pas koji leži u senci drveta, s jezikom do poda. Doduše, iste takve situacije daleko je lakše podnosti na moru, jer tamo uvek nešto pirka, struji vetar s mora, pa postoji šansa da vam se u nekom momentu podigne kompletno mokra košulja i vrati se nazad, rashlađujući vam leđa znojem. Ovako, ukoliko se kojim slučajem, niste mrdnuli iz grada, eksperiment izdržljivosti je zapravo prisutan i više nego što ste to i želeli

Baš je bio jedan od tih dana, nesnosno sparno i vražje vruće, i to baš nedelja, idealno doba da se izađe za svakog ko iole drži do autodestrukcije i mazohizma. Retko da ima koga na ulici, osim onih upornih što ne preskaču odlazak na pijacu vikendom, pa tako vuku ona kolica kao neki beduini, i malo, malo, prave pauze na svakom ćošku gde ima bar malo hlada ili mesta gde vam se noge hlade od vazduha iz memljivih podruma zgrada.

Odlučio sam da posetim drugaricu, koja živi u višespratnici jednog od novobeogradskih blokova. Dobro je poznato da nisam ljubitlelj tog dela grada, ali desi se da ponekad svojevoljno odem nekome u posetu, da ne ispadne da baš nikada ne prelazim reku. A tu drugaricu volim i uvek mi bude žao kada moram da je odbijem, prećutivši činjenicu da ne volim da idem u te gradske predele, iako ona ima sreću da poseduje i krovnu terasu s koje se prostire panoramski pogled na Beograd. Osim što se na tim mestima čovek oseća privilegovano, kao da je zaista ne krovu sveta, odatle sve izgleda drugačije, pa i neke zgrade koje izbliza ne možete očima da gledate. Sve u svemu, stvarno je magično mesto gde živi i prava je šteta što ne idem češće.

Retko se čovek kod nekog drugog oseća kao kod kuće, ali kod nje je uvek nekako toplo, bez obzira što se ne viđamo toliko često da bismo mogli da ostvarimo ne znam kakve dubine bliskosti. Iako znam da frekvencije viđanja ne znače ništa, naprotiv, ipak se svaki put iznenadim koliko se tamo osećam kao svoj na svome. Mada, ako ćemo pravo, meni kada neko napravi palačinke i posluži sa nekoliko vrsta džema, plus Nutella krem, meni je to već neka vrsta rodbine. Ne znam šta je to u tim palačinkama, ali kada god osetim miris tog prženog testa na tiganju, srce krene nekontrolisano da se topi, čekajući da ga neko okrene na drugu stranu da ne izgori od toplote. 

Moja drugarica je razvedena i već neko vreme živi bez muža. Ima psa i ćerku tinejdžerku. Završila je fakultet u roku, obrazovana je, ima šta da kaže, nije uopšte dosadna i ne radi u struci. Život je nije baš mazio, međutim ona je živa, življa od pola nas koje znam. S takvim žarom mi prepričava kako se ponovo zaljubila, iako ne znam da li se to tako zove u njenim godinama. Pitam je kako se to desilo, jer više se niko ne zaljubljuje tek tako. Očekujem da mi kaže da je potencijalno čoveka njenog života srela na nekom dečijem rođendanu, na Tinderu ili dok je čekala dete da završi s časom plivanja, međutim ona tako jednostavno kaže kako sve desilo iznenada, tu, u kraju. Naviknut da više niko nikome ne prilazi, jer ko zna šta može da se desi ako nekom nekome prizna da ti se dopada, skeptično slušam priču kako su se dvoje sreli. Još je ovaj doneo i gajbu trešanja sa sela nešto malo posle karantina i smuvali su se. Ima tome, evo, već tri meseca. 

Dok mažemo palačinke, razmišljam kako imam veliku admiraciju prema svim ženama koje posle razvoda i svih razočaranja koje to sa sobom nosi, nastave da veruju da je moguće sve ono o čemu su maštale i kada su prvi put rekle „da“. Divim se zapravo svakome ko je odlučio da zajebe sva pravila društva i preuzme svoj život u svoje ruke, bez obzira što to nekad sa strane izgleda sasvim trivijalno. Baš kao i osećaj koji ti uliva sigurnost doma, onda kada se svi za stolom snebivamo da maznemo onu poslednju palačinku iz tanjira.

Fotografije: Jordan Cvetanović