Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Prohujalo s vihorom

AUTOR: Jordan Cvetanović 12 Feb, 2020
Prozor u dvorište: Prohujalo s vihorom

Ne znam kako je to moguće uopšte, ali ljudi uglavnom skoro nikada ne pričaju o suštini. Čak i onda kada bivaju saterani uza zid, teška srca se odlučuju da zaista progovore. Doduše, na šta bi život ličio da se neprekidno serviraju surove istine za stolom, ali bez obzira na moju skrivenu želju da svaku konverzaciju pretvorim u krvavi koloseum, uvek mi biva interesantno da promatram na koji način ljudi izbegavaju neprijatne teme. Umesto toga pribegavaju uživanju u gutanju knedli uz parče srednje pečenog bifteka (uz opasku: nešto su ga prepekli, a lepo sam rekao srednje) kako bi se po svaku cenu održala dobra atmosfera. Niko nije zabrinut što odnosi među njima već duže ne funckionišu, upravo zbog podgrejavanja te izveštačene prijatnosti, koja se skoro uvek pretvori u košmar, s obzirom da je najvažnije da se uvek prijatno smeškamo, gledamo direktno u oči dok nazdravljamo i nikada, ali nikada ne ukrštamo ruke, jer to znači samo jedno – rat!

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Primera ima mnogo, to vam je valjda jasno. Međutim, kao ilustraciju ovog jako zanimljivog poremećaja i destilovane patologije u kome se za socijalnu uklopljenost uzima činjenica koliko ćete toga da prećutite drugima, može se uzeti i činjenica da se dosta često ćaska o vremenskim uslovima. Istini za volju, tema je baš široka, može onako da se oduži i da se ubije dosta vremena. To svakako ide na ruku svima, jer lakše je stvarno pričati koliko će kubika kiše da padne ove godine za razliku od prošle, nego da se otvore pandorine kutije odnosa među ljudima i pretvori večera u završni čin grčke tragedije. Tako sam i doznao da će uskoro biti strašno nevreme, jer dolazi nekakav uragan, snažni vetar koji čak ima i svoje ime. Zanimljivo mi je kako se tim olujama uvek daju ženska imena, kao da muškarac ne može da pokosi sve pred sobom, nego je to isključivo rezervisano za žensku prirodu. Elem, kada je tema vetra došla na tapetu, svi su uvežbano počeli da vade svoje mobilne telefone i da pokazuju mapu i mesta gde će vetar najjače udariti. Crvena boja označavala bi ona područja koja valjda treba da se pod hitno evakuišu. Nije mi bila jasna ta bezrazložna uznemirenost kod ljudi koji su poput nekih eksperata meteorologije pokazivali jedni drugima ekrane i upoređivali prognoze, utrkujući se ko ima prezicniju aplikaciju. Znate da uvek u društvu ima jedna osoba koja obori teoriju o pouzdanosti aplikacije koju većina koristi, pa se uvek završi na tome da ima jedna bolja i to ruska! Doduše za vreme su valjda najpouzdaniji Norvežani, jer kao najdepresivniji su, pa znaju dosta o oblacima. Tako je prostor odjednoom postao vatrenocrven, kao ono kada okupljeni mašu zastavicama u pravcu kola u kojima sedi kraljica Elizabeta, jasno stavljajući do znanja da treba da se pripremimo za nevreme koje sledi. I tako neko vam kaže šta će sve biti zatvoreno tih dana, čime ne treba ići na put, koji aerodrom je najpouzdaniji, gde nabaviti hranu, kako se pravilno obući itd. Tu saznate da su ljudi nekako baš informisani i nekako uvek spremni da rat počne. Uopšte me ne bi čudilo da znaju gde ima i obližnje sklonište, jer ko uopšte želi baš sad da umre. I to od vetra. Ili bandere koja vam smrskava glavu, a samo ste izašli po cigarete. A onda kao u nekoj seriji koja još nije snimljena ubrzo shvatate da svaka zemlja vetar zove drugačije – Sabine, Celine, Freya. To sve zvuči kao neki bizarni nastavak o prijateljicama iz Seks i grada, koje su odlučile ovog puta sve da nas unište.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

I veče nekako prođe bezbolno iako su se svi jako zabrinuli, a trebalo je da se opuste, s obzirom da je vikend jedino doba kada čovek može sebi da da oduška. Međutim, bolje je svakako podgrevati strah od nestajanja, nego pričati o bilo čemu drugom. U svakom slučaju, ostajem zbunjen i dalje se pitam da li sam jedini u prostoriji koji primećuje da snažniji vetrovi duvaju između svih nas, od toga što je priroda odlučila da stvari uzme pod svoje i pokaže nam po hiljaditi put da ništa nije u našim rukama. Jer zapravo i ono na šta možemo da utičemo ili menjamo, tretiramo kao sasvim nebitno, zaboravljajući da se nakon svake oluje, svakako lakše diše.