Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Prolaz kroz crveno

AUTOR: Jordan Cvetanović 11 Sep, 2019

Piše: Jordan Cvetanović

Dosta pričam sa prijateljima u poslednje vreme. Nije baš da to ne radimo stalno, ali potonji razgovori kao da nas vode na samo jedno mesto, neku čudnu raskrsnicu života na kojoj ne rade semafori, a i saobraćajni policajac je otišao na pauzu. Tako izgubljeni i puni raznoraznih pitanja, pokušavamo da shvatimo ko ima prednost i kuda uopšte da skrenemo, da li smo došli tamo gde smo hteli i da li treba da nastavimo da idemo. Sve više zaključujem da takve dileme nekako dolaze s godinama, kada dovoljno zdrobljeni svakodnevicom i nadanjima, želimo zaista da uzmemo život u svoje ruke i zaista uradimo nešto od njega, srušimo sve ono u šta smo verovali do tada i počnemo ljubav iz početka. Uplašeni od tih blanko stranica na kojima vidimo samo kako bljecka kursor i ništa više, bodrimo jedni druge da je to baš najispravnije – radi kako ti srce kaže. Teško je poverovati da je to magična formula koja će da te digne iz pepela, kada su nas vekovima učili da ne talasamo i zapravo nikada ne mislimo svojom glavom. Gledajući roditelje, i svoje i tuđe, svesni smo da baš ništa nije ispalo onako kako smo zamišljali i da ne bi trebalo da ponavljamo njihove greške. Bojim se, odnosno strepim da što više bežimo od tih zaludnih koncepata onih koji su nas stvorili, sve više upadamo u iste zamke i na kraju zaista ispadamo isti.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Teško je gledati sebe kako odrastaš. Stalno mislim nije još došlo to vreme. Sećam se kao da je juče bilo da sam došao na proslavu 10 godina mature i da nisam mogao da prepoznam svoje vršnjake. To je bilo pre nekoliko godina i kao da i sada vidim svoj zbunjeni izraz lica koji odbija da poveruje da su to oni isti ljudi koji su išli sa vama u školu. Ne, nema ničeg lošeg u tome, ništa oni nisu pogrešili, sve mi se više čini da sam ja ostao u nekoj slepoj ulici gde i dalje imam 20 godina i mislim da će to večno da traje. Dok su oni pričali koliko dece imaju i gde su kupili kuću na moru, ja sam ćutao i smeškao se, jer čime sam to mogao da se pohvalim. Istini za volju, nemam svi iste pretenzije i očekivanja od života, ali društvo te nekako sabija u taj ćošak da je važno porediti se s drugima. Neko ima dete, neko ima uspeh, a neko bogami i rak. Ne znam šta je gore.

A onda kada sebe uhvatim u ovom tajfunu misli i bujici pitanja na koja uopšte nemam odgovor, pomišljam da previše razmišljam i analiziram svaku sitnicu. Počnem da zavidim onima koji mogu eto tek tako da idu i da se ne osvrću iza sebe, da ne zastanu i ne razmisle, da jednostavno piče neki svoj film bez obzira šta se dešava oko njih. Pitam se kako je moguće živeti tako, kao da gutaš velike zalogaje večere a da pritom ne osećaš njihov ukus. Niti da ti prija, niti da ispljuneš ako ne valja, nego samo je važno biti sit, pa šta god ti se stavi na tanjir je sasvim okej.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Dok me mama vozi na avion onako sabajle, ćutimo i prolazimo pored Skadarskog jezera nad kojim se nadvija ogromna magla. To je tačno na pola puta između naše kuće i aerodroma i uvek mi se čini da baš tada jedno drugom moramo nešto važno da kažemo. To su oni poslednji trenuci kada smo još uvek zajedno, jer posle, kada razgovori pređu u ekran i Viber prostor, kao da sve gubi jačinu i smisao. Više ni ona ne može da mi kaže da će sve biti okej, ali razumem je skroz. Tolike godine je provela u nadi, mučila se i stvarala uslove da nama, deci, bude koliko toliko dobro. Žrtvovala se i kidala živce, da više nema kapaciteta da poveruje da bilo šta može da bude prijatno. Kao da smo stvoreni samo da trpimo i molimo Boga da i nas pogleda. Jednom. U tom je došao i semafor, usred neke nedođije. Svidelo mi se što se usudila da prođe kroz crveno, plašeći se da ćemo zakasniti. Ipak je i to bila neka njena skrivena poruka, da je možda to jedini način da se stigne na vreme. Makar bilo gde.

#184 City Magazine // Početak

Izdvojeno za tebe

Prozor u dvorište: Čisti serotonin

Uvek zaboravim koliko je lepa Crna Gora. Nije to samo do te njene divlje prirode, koja ostaje veličanstvena uprkos naporima…

Prozor u dvorište: I?

U poslednje vreme, sve više i više, nemam šta da kažem. Ne samo drugima, nego i sebi, iskren da budem.…

Prozor u dvorište: Ništa specijalno

Dok gledam sve te silne fotografije s letovanja, s ovog i onog mora, kampovanja, surfovanja, safarija, ove i one ležaljke,…

Seks i ostale lepe reči: Psovanje publike, mudre misli i smeće

Pre tri godine davala sam intervju za jedan nezavisni pulski radio i bilo je predivno. U senovitoj bašti, nas nekoliko…