Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Propali planovi

AUTOR: CityMagazine 11 Mar, 2020
Prozor u dvorište: Propali planovi

Definitivno sam ispao iz ritma. Ono što kažu – gubim tlo pod nogama. Često ne znam koji je dan, zaboravljam da pustim vodu za sobom, kažem da ću zvati, pa ne zovem, obećavam previše toga, a malo ispunjavam, opšta zbrka u glavi. Sve u svemu, ne znam gde se nalazim. Kao da je došlo vreme da napravim jedan ozbiljni životni rez ili da unajmim sekretaricu, uglavnom nešto od to dvoje. Jedno je sigurno: ovako više ne može da se živi, jer imam konstantni osećaj da ništa ne držim pod kontrolom i da se krećem u pravcu mase koja me stihijski vuče kao na lošem koncertu u središtu fan pita, osećam da se nikada neću izvući iz gužve i da ću umreti pred bis.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Ono što me poprilično teši u celoj ovoj stvari je činjenica da nisam baš najgori i da veliki broj ljudi, makar ovih oko mene, živi slično: stihijski, bez okvirnog plana ili reda, s obzirom da se eventualno zna ko će gde na more ove godine, a možda čak ni to, jer last minute ponude su uvek jeftinije, a more je more. Sva sreća pa su petogodišnji planovi i vizualizovanje budućnosti izašli iz mode, pa se sada može reći da dosta njih ipak živi u skladu sa citatima na flašici vode, dakle u trenutku. Nije da su baš do kraja usvojili i razumeli filozofiju takvog načina života, nego su prosto primorani da iskoriste svaki trenutak, s obzirom da nemaju pojma šta će sutra raditi. Upravo ta neizvesnost i konstantna nestabilnost dovela nas je do stadijuma o kome sanjaju milioni, dakle, u stanje tibetanskih sveštenika, koji se šetaju ukrug na čistom vazduhu i mirno prihvataju protok vremena. Doduše, da budemo iskreni, oni to rade iz sasvim drugih razloga, dok mi ili pak ja, to radim iz čiste anskioznosti i panike na šta će ličiti moj život za samo nedelju dana. Stoga, to odugovlačenje i neprekidno odlaganje odluka dovodi vas sasvim nenadano do novih i novih pitanja, dok vam se nekako odgovori nude sami od sebe, odnosno postaje vam kristalno jasno da ne morate baš uvek sve da znate. Međutim, to valjda nije u skladu sa normalnim ponašanjem, jer ovako, ruku na srce, izgleda kao da se po ceo dan razvlačite i odbijate da odrastete, jer pogledi većine upiru prstom i misle da se uglavnom zajebavate ili bolje rečeno igrate životom. Kada mislim o tome, uvek se setim svojih roditelja, koji su, čini mi se, uvek bili u sličnom fazonu kao ja, pa ovo svoje ponašanje tretiram kao neko prenošenje s kolena na koleno. Uostalom, ako oni nisu propali do sada, valjda neću ni ja.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Pre nekoliko dana sam boravio u jednom zagrebačkom hotelu i za vreme doručka, promatrao sam ponašanje ljudi, govor tela, dinamiku među njima. Gledam kome je noć bila prijatna, a kome ne, ko se pojavio na vreme, a ko jedva gleda, ko brine, a ko ne broji kolorije… Jednostavno u tim najbanalnijim situacijama uvek se najbolje vidi opšti presek društva današnjice, odnosno kako ljudi dišu. Sedim sasvim sam u ćošku sale, nasuprot tim organizovanim jedinkama, koje verovatno u svojim google kalendarima imaju popis svega šta treba uraditi, neprekidno dobijajući zvučne opomene s telefona da se nešto slučajno ne zaboravi tog dana. Pitam se, dok mi prah šećer s krofne ulazi u nozdrve, ko li od svih njih ne prati te utabane staze beskompromisne organizovanosti, i ko će bar tog vikenda živeti bez ikakvog plana, onako šta bude, bude! Međutim, čini se da takvih gotovo da i nema, jer ta dva dragocena neradna dana moraju dobro da se iskoriste, iako se za Zagreb ne može reći da je baš megalopolis. Mirni, maleni glavni grad, u kome stvarno možete lepo da ne planirate ništa, međutim, ovi iz hotela su već sve videli unapred. Uostalom, kao i da su otišli u bilo koji drugi grad. Crvenom zaokruženo must see, plavom ako bude vremena.

Ja nikada nemam plan. Ni za život, ni ovako. Čak i kada pokušam da ga imam, brzo odustanem. Jednostavno moj mozak ne funkcioniše tako. Smatram da je najbolji plan da nemate plan, i da se tako ipak dešavaju one najbolje stvari. Kao da sam sasvim bukvalno shvatio onu čuvenu izjavu Vudija Alena da se život odvija upravo onda dok ga planiramo. Meni se više sviđa da se život živi non-stop, bez zacrtanog programa, koji niko nikad ne može ispuniti do kraja. Bar da ja znam.