Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Put kojim se češće ide

AUTOR: Jordan Cvetanović 28 Oct, 2020
Prozor u dvorište: Put kojim se češće ide

Postoje neki čudni momenti, koji se svakako umnožavaju s ovom suludom situacijom, u kojoj statistika i podaci raznoraznih kriznih štabova dominiraju sve u šesnaest, kada morate da zastanete malo i da se zamislite da li vas je neko neohotice ubacio u neki sitcom, a do toga uopšte niste ni svesni? Međutim, ono što su nekad bile dobre fore iz South Park-a koje smo prepričavali za stolom da ispadnemo duhoviti u društvu ili neka dobra replika iz Modern Family, danas bogami zvuči toliko dokumentarno i realno, šta god da se izgovori, da se postavlja ozbiljno pitanje kada ćemo sledeći put gledati neku dobru komediju, s obzirom da je živimo svakog dana.

Ajde da se takve situacije dešavaju s vremena na vreme, nego su postale toliko učestale, takoreći non-stop, da smo, čini mi se, zaboravili kako zvuči ozbiljan tretman ljudi, posla, ljubavi, seksa, života. Konstantno se ukazuje na to da se odavno sve srozalo i izgubilo svaki mogući nivo, kriveći ove i one, sistem i društvo, upadanje u letargiju, ali, ruku na srce, više niko nema ni snage ni volje da se bavi ispravljanjem krivih Drina i pokušajima da se svakodnevica vrati u bilo kakvu normalu. Upravo se dešava ono o čemu je Svetlana Ceca Bojković uznemireno govorila onomad u onom televizijskom intervjuu, gde povišenim tonom zbunjenoj novinarki objašnjava da ne postoji nikakva nova normalnost, da je normalnost, normalnost, međutim, da li je to baš zaista tako? Okej, žena je u pravu, ništa nije pogrešno rekla, sintagma je, može biti, dosta nespretno skovana, ali zašto je niko ne naziva nova nenormalnost je zapravo pitanje svih pitanja. Promena okolnosti nije uopšte počela sada, nedavno, pre te famozne korone. Mislim da su koreni u tom globalnom sunovratu počeli mnogo, mnogo ranije, tiho i nečujno, kao kada ode žica na čarapi, prvo malo, pa mislite ajde neće, a onda se okrenete i vidite rascep sve do pupka. Elem, kao da ne vredi više ni raspravljati na ovu temu, jer čini se da nema interesa da se bilo šta popravi, ispravi, koriguje. Stojimo na ivici litice i gledamo kako se kolona automobila survava u more – slika je koja možda na najbolji način odslikava stanje kolektivne svesti. I tako dok slušamo zvuk metala karoserije koji se krivi pod snažnim udarima u stene, nekako kao da čekamo svoj red i razmišljamo u kom stilu mi da se bacimo. Razmišljam koliko je neprijatno i tužno živeti u saznanju da se sve ruši, raspada i umire, tik ispred nas, što nas tera da često žmurimo u nadi da ne vidimo, ali ipak čujemo jezivi zvuk lomljave koji uvećava gomilu otpada, koji se nataložio godinama. Na svu sreću ili nesreću, postoje sećanja, doduše generacija koje imaju nečega da se sećaju. Mada, kada pomislim na svoje detinjstvo, kada su mi svako malo pričali kako je bilo lepo dok je bila Jugoslavija, pomišljam da iz ove perspektive sam sebi zvučim kao neki matori, izlapeli deda, koji se seća samo onih stvari koje mi ulepšavaju sadašnjost. Pitam se čega će zaista da se sećaju nove generacije, možda nečije zadnjice s TikToka ili vremena kad je lansirana Fanta Šokata? To je bilo onog dana kada je Twitter plakao za Borom Drljačom ili kada smo saznali da Melanija Tramp ima dvojnicu. Tako nekako. A možda i gore.

Međutim, što bi Nina Like u svom novom romanu Poodmaklo rekla: „Nespokoj i neuroza nisu ni izuzetak ni bolest, već osnovno ljudsko stanje, jer da smo imali prirodnu i urođenu sposobnost da živimo harmonično u sadašnjem trenutku, naši preci bi bili pojedeni i istrebljeni još davno pre nego šti bi stigli da ispužu iz mora”. Tako i ovo naše trenutno stajanje nad liticom u koju udaraju ogromni talasi čini se kao povratak nama samima, onima od kojih potičemo, na mesto odakle smo i pošli, na ovaj neočekivano težak i nepredvidiv put. Samo što više niko ne zna – da li je ovo početak ili kraj.

Fotografije: Jordan Cvetanović