Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Prozor u dvorište: Rok trajanja

Iz dana u dan, sve manje znam, sve se više osećam glupo. Kao da neki program briše svo moje nagomilano znanje o svetu, ljudskoj prirodi i odnosima, čisti sva iskustva i ostavlja me na nuli. Tabula raza. Jedno veliko ništa – praznina, koja ne znam i čime će da se ispuni, jer zapravo kao da se ništa više ne dešava među nama. Posmatram i upijam kako se drugi ponašanju, da li im se možda ukazuju slični zaključci kao i meni, međutim ne mogu da odgonetnem šta se zaista vrzma u njihovim glavama. Postoji taj neki generalni strah, sada više ne znam ni od čega, osim da smo i pre svega ovoga znali da ćemo kad-tad da umremo, samo što očigledno nismo imali dovoljno vremena da shvatimo da kraj može i nama da se desi.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Dakle, jasno je, umrećemo svi. Jednom. Nekada. Ali, razumem, nikom se ne umire baš sada. U trenutku kada mislimo da nam je pre svega ovoga kobajagi išlo bolje. Međutim, i pre maski smo nosili maske da bismo lakše podneli realnost. Gotovo da nema razlike, samo što su sada maske obavezne u prevozu. Ili taksi vozilu. U zatvorenom prostoru. Sve ostalo je ostalo isto, ta naša maskiranost ispod zvanične zaštite propisane savetima zdravstvenih stručnjaka, i dalje je prisutna, samo što se više ne vidi toliko. Niko nije ništa manje ogoljen ili izložen, samo zato što je virus postao izgovor za sve – i za konflikte i za odustajanje od života. Cela ova intrigantna situacija, ovaj čudni scenario koji svi igramo, postao je samo još jedan sloj zavesa od kojeg još manje vidimo ko smo i kuda se krećemo. Ali, nekako kao da to svi zajedno zapravo i želimo, da što manje mislimo i sledimo samo ono što nam se kaže, jer u strahu su ipak najveće oči. Teško je stvarno reći šta je u pitanju, jer ipak nije eksplodirala atomska bomba. Ili nešto konkretno što može zaista da te osakati zauvek. Ovo sve zajedno je kao neki podmukli teroristički napad u kome se eskplozije dešavaju unutar nas, razaraju nam organe, a i dalje smo živi, stojimo na nogama i osećamo kako nešto nije u redu, a ne znamo šta. Bar se ja tako osećam. Kao treba nastaviti sa životom na jedan uobičajen način, ali nešto ti ne da, neka sila sa strane neprekidno stvara osećaj da ćeš da se srušiš ako nastaviš da hodaš. Zato bolje sedi kod kuće, to je najsigurnije. A kada se vratiš kući, dočeka te ista količina straha kao i ona spolja, jer svi već posle pet minuta, nakon što smo dobrano oprali ruke, počnemo da preispitujemo u šta smo se pretvorili, ko smo mi, ko su nam roditelji, partneri, muževi i žene, deca, kolege s posla, komšije, kućni ljubimci? Zašto to sve postoji u našem životu? Šta će nam to? Čemu to služi? Da li je to samo još jedna svetska zavera čovečanstva da tako mora da se živi ili smo sasvim nehotično i pogrešno shvatili šta znači ljubav? Kako se daje i kako se uzima? Da li mi bez svega toga možemo da živimo ili nam je dokaz da nas neko ipak voli činjenica da će neko umesto nas hrabro, još jedanput, da ode do gondole u supermarketu i donese nam ono što smo želeli? Ne znam, ne znam, ne znam…

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Juče baš, u parku, gledam u veliki stomak trudnice i razmišljam da neko treba da se rodi u ovom s*anju. Da li i to dete, taj plod nečije ljubavi ili pak nepažnje, oseća isto šta se dešava? Da li mu se uopšte izlazi iz utrobe majke ili radoznalo želi da zna šta ga sve čeka u ovom surovom svetu u kome više ništa nije sigurno? Uostalom, kada je i bilo, ali ajde. Kakvim očima će to maleno biće da posmatra sve nas, koji smo dogurali dovde i šta možemo da mu kažemo, a da ga ne lažemo i ne bombardujemo ga crtaćima sa srećnim krajem? Šta? Okej, to će biti ta generacija, post-covid, kako god etiketu da im nalepe, moraće da prihvati, kao i svi mi što smo prihvatali razne okolnosti pod kojima smo dolazili na svet. Imam blagi utisak da se lagano pretvaram u svoju babu koja nam je govorila da budemo srećni, jer makar nema logora, kada god bismo mislili da nam ručak ili večera nisu po volji. Baš se pitam šta će danas biti izgovori za dečija prenemaganja?

Kao što rekoh danas nisam nešto pametan. I kao da više nema šta da se kaže, a opet čovek ima potrebu da govori. Da se buni, da se ljuti, da besni, da bude nezadovoljan i da traži bolje. Da misli da zaslužuje, da mu sleduje, da mu treba. Više nego drugome. Svako od nas ima potrebu da ga neko zaista čuje, a ni sami nismo sigurni šta bi moglo da nam reši sve naše probleme. Osim malo više novca. Toga uvek fali, koliko god da imamo. Zar ne? Međutim, duboko u sebi znamo, da bismo u tom slučaju jako brzo postali nezadovoljni, pa zašto bi i ovo sada bio izuzetak. Jednostavno, kao što ne možemo ni mi sami svakog uvek da zadovoljimo, tako se i život ponaša prema nama. Svakog dana nam sve više i više pokazuje da nismo jedini na svetu. Da nismo ništa posebno. Već samo obični ljudi. Sa rokom trajanja.