Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Sam pao, sam se ubio

AUTOR: Jordan Cvetanović 29 Jul, 2020
Prozor u dvorište: Sam pao, sam se ubio

Leto je kao što lepo vidite na izmaku. Osim ove velike fame oko pandemije i pronalaženja načina da se ipak ode na more, i nije neko leto. I najpoželjnije godišnje doba uspelo je da razočara, jer ništa nije onako kako smo zamišljali. Vreme se menja, kao i broj zaraženih, tako da nije baš nešto što bi trebalo da pamtimo. Osim toga, valjda je u ljudskoj prirodi da se ružne stvari brzo zaboravljaju. Zadnje je došlo, kada ove godine nisam kupio ni zaštitni faktor za sunčanje, s obzirom da je nivo zaštite od drugih stvari na iritantno visokom nivou. Dok se okrenemo, doći će već taj neki dugo najavljivani novi talas i gde si bio, šta si radio, pojma nemam. Uglavnom, suma sumarum, krili smo se po kućama, umišljali da možda nismo fasovali koronu i jeli se od zavisti što drugi imaju bolje slike na Instagramu. Najspretniji među nama su uspeli da se domognu slane vode i opale par kadrova ispod borova ili pored tanjira s morskim plodovima, dok je ostatak sveta gutao anksiolitike da noću može da spava, s obzirom da ko zna šta nas čeka na jesen. Neko će izgubiti posao, a neko dobiti novu kamatu za kredit, sve u svemu, očigledno je da ne miriše na dobro.

Uprkos činjenici da smo svi zajedno, neprekidno izloženi rafalima budalaština koje iz sekunde u sekundu razbuktavaju i strahove koje nismo do sada gajili u svojoj glavi, imati pozitivan stav i optimističan pogled na svet predstavlja poseban oblik ludila ovih dana. Imate utisak ukoliko nekome kažete da ste sasvim okej i da možete da funkcionišete normalno, izazivate određenu vrstu gneva i bes u očima, jer ko uopšte može da bude dobro – ili je u pitanju totalna budala ili potpuni ludak. Normalni više nisu normalni i normalno je da ste nenormalni, pa eto, kad već postoji razlog i super alibi, onda se slobodno ponašajte kako vam dođe. Niko vam neće zameriti. Za sve je kriv Covid, a ne vi. Tako bar drugi gledaju na to, pa ako se već ukazuje ta prilika, onda je iskoristite. Budite đubre do kraja, bez griže savesti. Kad ćete, ako nećete sada. Ko zna koliko će ovo sve da traje, možda će posle biti kasno da postanete kreten bez da ikome morate da se pravdate. Zato, već sada uzmite vazduh i krenite redom, recite svima ono što niste mogli godinama do sad, jer makar vas to ništa ne košta. Doduše, ostaje bojazan da vas neki neće baš dobro shvatiti, jer kriza smisla života i uzimanja stvari za ozbiljno postala je dosta dramatična, te rizikujete da vam se vrati onaj uobičajeni osećaj da se prepirete sami sa sobom. To zna da bude baš neprijatno. Ono kada čovek pomisli da više nema sagovornika. To je stvarno gore i od ladne pice ili neslanih krompirića. Dani su se nepovratno sveli na nekoliko prostih radnji, kao da su uobičajene i sasvim svakodnevne navike zbrisane s lica zemlje i postoji samo goli opstanak. Živimo u bizarnom narativu filma Pobesneli Maks, ne znam tačno koji deo. Ili u onom filmu s Kevinom Kostnerom kad ratuju zbog nedostatka vode. Nešto tako.

Već danima maštam kako plešem na krovu zgrade, u gomili ljudi koji ne znaju gde se nalaze i jedino što me brine je momenat da me neko slučajno ne zakači znojavim ramenom i prospe moj koktel iz čaše. Zamišljam da prevrćem očima na otvaranju izložbe ili Oktobarskog, očajnički tražeći pogledom nekog koga znam da se pridruži na cigareti i kaže mi šta se zaista dešava u gradu. Žudim za mrakom u pozorišnom parteru ili loži u kojoj šapućem ono što niko ne sme da čuje. Ispred očiju vidim scenu u kojoj uporno ubeđujem stjuardesu da me ipak pusti jer nemam overvejt, već kofer samo izgleda ogroman. Tripujem da sam zaboravio da ne razmišljam čiji prsti su pre mene pipali taster na bankomatu i ne pizdim jer sam zaboravio sredstvo za dezinfekciju u drugoj torbi kod kuće. Sanjarim o pozivu na večeru gde nam je svima tesno za stolom. Jedva čekam dan kada ću ponovo moći da gledam šta ima ovog meseca na repertoaru Kinoteke. Želim da ponovo mogu da planiram gde ću ići u martu iduće godine. Ili da kupim kartu za koncert na vreme, pa da ne moram više da mislim. Vapim da još jednom mogu da kažem „nema gde da se izađe”. Ili videću, možda otkažem produženi vikend, ipak mi se sedi kod kuće. Potpunim ukidanjem manifestacija i socijalnog kontakta saterani smo u ćošak po ko zna koji put, kao nekad u detinjstvu, kada je mašta bila jedina mogućnost da zadovolji i nadomesti bilo kakvu realizaciju u realnosti. Nema ništa tužnije od prelistavanja albuma u sopstvenom telefonu i čuđenja gde smo bili na današnji dan prošle ili one tamo godine. Kakav suludi osećaj koji u svakome stvara nelagodnost i neobjektivni protok vremena, jer mislite da je sve to bilo pre tačno sto godina, a ne nedavno. Zaboravili smo da smo možda mogli i bolje da se provodimo onomad, umesto što smo po starom dobrom običaju smarali sve unaokolo kako party i nije baš nešto, želeći da se što pre vratimo kući. Danas, sasvim nadrealno zvuči potreba da se osamite i zaboravite da spoljni svet postoji.

Sve češće i češće čujem kako ljudi od svega što im se desilo u prethodnom periodu, kao najveći benefit cele ove papazjanije navode činjenicu da su se rešili nekih ljudi koji su im sisali energiju ceo život. Sada eto mogu na miru da ih izbegavaju, pod dobrim izgovorom ili da ih mimoiđu na ulici bez pozdrava, s obzirom da pod maskom više niko nikog ne prepoznaje. Ne bih ipak požurivao sa ishitrenim zaključcima, jer iskreno ne znam samo šta ćemo da radimo onda kada ubrzo shvatimo da više nećemo imati ni koga da optužimo da nam je upropastio dan. Tada nam jedino preostaje da sve optužbe šaljemo isključivo na sopstvenu adresu. A dobro je poznato da autodestrukcija nikom ništa nije dobro donela.

Fotografije: Jordan Cvetanović