Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Sistem organa za dostavu

AUTOR: Jordan Cvetanović 18 Nov, 2020
Prozor u dvorište: Sistem organa za dostavu

U poslednje vreme, kada god imam priliku da se sudarim sa ovim ljudima na biciklima i sa brendiranom kućicom za hranu na leđima, pitam se koliko ljudi mogu da jedu. Kao da isključivo sede i naručuju. Kao da niko ništa ne kuva. S obzirom da je u pitanju trka za svakom potencijalnom mušterijom i ko će na željenu adresu brže dostaviti punjenu s urnebesom ili palačinku iz koje curi Nutella, broj uniformisanih dostavljača hrane kao da se uvećao. Svaki put se iznenadim koliko su različiti, jer nekada se znalo da su to neki momci, koji u pauzi između semestara i polaganja ispita, dostavljaju picu, izgledaju manje-više isto, a sada bogami, može da vam se desi da vam porciju ćevapa isporuči bivša koleginica s posla ili pak pukovnik u penziji.

Ne znam da li se i vama dešava ili sam samo ja nešto loše sreće, ali upravo ta horda vojnika na točkovima koja se trudi da donese što toplije obroke do naših domova, često mi preseče put, zaobiđe me kao da sam ona prečka na ski stazi ili mi iznenada zakoči ispred nosa. Svaki put poželim da viknem za njima ili da nešto opsujem, jer em što ugrožavaju sebi život, em prete da ozbiljno ometaju pešački saobraćaj, ali ipak se zaustavim. Nešto mi se ne da, ne jer sam dobra duša, nego pomislim koliko je to teško, biti pod takvim pritiskom na ulici, po ceo dan. Ponekad mislim da i nije toliko hitno i da ne mora baš toliko da se žuri, ali stičem utisak da je to postala neka vrsta kardio treninga svima njima koji poput Nindža kornjača patroliraju našim gradom i slušaju muziku preko bluetooth zvučnika zakačenih na guvernali. Gledam ih kako unezvereno traže broj ulice, pokušavaju da shvate da li je to baš taj ulaz i da li možda imaju dva Popovića na istom broju. Lično retko kada koristim slične usluge, niti imam aplikacije tog tipa na telefonu, iskreno, ne znam ni zašto. Toliko smo počeli da sedimo i da sve obavljamo online da se pitam da li ćemo se ikada vratiti u normalu… Smanjio se obim mogućnosti šta bi čovek mogao da radi posle posla, da još samo fali da vam neko oduzme i pripremu večere, pa da ugasimo svetlo. Međutim, shvatam ljude koji nemaju ta interesovanja i koji vole da im se sve donese na izvol’te, pa da posle na miru mogu da ocene koliko je bilo dobro ili ostave komentar ispod.

Nedavno sam i u novinama ili negde na društvenim mrežama, ko će ga više znati, video fotografiju zaljubljenog para kako se grli ispred Studentskog parka. Tamo na onom ćošku kod poznatog lanca brze hrane. Ništa to ne bi bilo čudno, par kao par, u zagrljaju, da njih dvoje ne pripadaju konkurentskim preduzećima za dostavu hrane. Viđao sam i ranije sličnu vrstu marketinga u kome nam se kao krajnjim potrošačima pruža slika da su ti nevidljivi ljudi u odelima različitih boja zapravo na kraju ljudi kao i mi, koji jedemo to što oni dostave. Vole se, a rade za suparničke timove. Romeo i Julija sa teretom na kičmi. Čini mi se da su mirisi iz rerne ili peći na drva postali neka vrsta istorije, fenomeni kojima već treba da se bavi neko iz Etnografskog muzeja. Imam osećaj kao da smo samo do juče jedva znali da postoji kineska hrana i margarita sa buđola sirom, dok sada nove generacije, u pauzama između dva posta na TikToku, naručuju suši i američke krofnice, da im stigne u roku treptaja oka.

Sećam se onog vremena kada se odjednom u gradu pojavio Potrčko. To mi je i bilo simpatično, jer sam uvek zamišljao da je to jedan te isti čovek, nalik nekom dečku koji po ceo dan ide da odnese tetki lek, jer je hitno. A danas postoji cela mašinerija i softver koji povezuje sve kuhinje Beograda sa našim sistemom za varanje. Jeste praktično, ne mogu da kažem, ali kad ti se sve tako nudi, u velikim količinama, nekako kao da više nisi gladan. Onda na kraju uzmeš pa ispržiš jaje. Bar ja tako.

Fotografije: Jordan Cvetanović