Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Sonata iz Niš

AUTOR: Jordan Cvetanović 23 Sep, 2020
Prozor u dvorište: Sonata iz Niš

Nije prvi put da se iznenadim načinom na koji mediji tretiraju određene teme. Naročito ovde kod nas, gde smo se mic po mic, navukli na kontinuiranu agresiju naslova i bljuvotina. Kanalizacija misli koja se svakodnevno sliva iz naslovnih strana koje ne možete baš da zaobiđete ako bar jednom dnevno imate potrebu za transakcijom na bilo kojem kiosku u gradu, učinila je da više niko ne oseća nikakav smrad. Naprotiv, sasvim mirno prolazimo, idemo svojim putem, kao da se ništa ne dešava, dok nas neko sa strane gađa grudvama teške patologije.

Nećemo se sada prisećati svih bisera srpskog novinarstva, da ne bismo gubili vreme, a i nabrajanje bi moglo da potraje, pa da svi zajedno izgubimo i strpljenje i pažnju, ali ono što mi je poslednje zapalo za oko je slučaj tuženog pijaniste iz Niša. Uber talentovani muzičar završio je na sudu jer njegov komšija matematičar nije mogao više da ga sluša. I stvarno, kad čovek pročita, malo da se zamisli, jer teška priča traje već 10 godina, sve je pokušano, predlagano, pregovarano, ali na kraju je eto moralo da se umeša pravosuđe. Ništa to ne bi bilo toliko čudno, da je, recimo, komšija tužio nekog za parče njive ili nelegalno proširenu terasu, ali s obzirom da su dve strane zaratile zbog klavira, digla se cela Srbija. Ima tu raznoraznih reagovanja, mišljenja, statusa, ali naravno da se sve uvek završi na onoj poznatoj činjenici da ne možemo niže da padnemo. Pitam se samo dokle seže to dno, s obzirom da smo do sada, svi zajedno, onako kolektivno, padali milijardu puta, pa nikom ništa. Naravno da ovako, gledano sa strane, bez udubljivanja, čovek može da primeti da samo neko ko je lud može da tuži dete koje samo želi da vežba i preuzme Pogoreliću neosvojivi tron. Međutim, da li stvari zaista tako stoje? Neverovatno je kako se za samo nekoliko sekundi u našim medijima stvori određeni sveopšti stav koji se brzinom svetlosti pretvori u narodni linč, bez i da smo odvojili pet minuta da do kraja pročitamo vest. Samo dve reči iz naslova ili podnaslova dovoljne su da se stvori koncentrisana mržnja, i da se pogrešno povežu stvari. Kamenovanje na trgovima je možda izbačeno kao način kažnjavanja, međutim isti principi su se preselili u koloseume komentara na portalima i društvenim mrežama gde vlada zabrinjavajuća anarhija.

Moram da priznam da ni sam nisam imun, i da često bez ikakvog razmišljanja prihvatam ono što mi se servira, jer nemam vremena baš da se bavim svim aferama, ali slučaj ucveljenog pijaniste me je baš zaintrigirao. Mnogo više od besne žene koja svom ljubavniku razbija oba automobila i preti paljenjem kuće. Nekako ohrabruje činjenica da i skandali lagano postaju sve suptilniji i nežniji, jer kamo lepe sreće da možemo da pratimo više sadržaja kao što ovaj, u kome je neko besan jer ne može da spava od Betovena. Međutim, možda bi sve ovo prošlo gotovo i nezapaženo, možda niko ne bi ni saznao za ovaj neuobičajeni sukob dva suseda, da ceo slučaj nije po ko zna koji put iskorišćen da se ponovi u kom stanju se nalazi naša kultura. Kao da se kulturna politika zaista lomi preko tuđeg muzičkog ukusa i onoga šta nam sluša omladina, jer zaista ako bismo malo više slušali klasičnu muziku, do daske, postali bismo naprednije društvo. U celoj konfuziji ove maestralne zamene teza, dok se zaista ne utvrdi ko je kriv, mi smo već obrnuli krug i naravno završili na tezi da propadamo sve dublje i dublje. Dobro, sad neko može da kaže da je ovo čisto relativizovanje stvari, ali ako bar malo, malčice, podignemo glavu iz peska i pogledamo šta se dešava, i tamo negde gde su sistemi i zakoni možda malo više regulisani, dešavaju se slične stvari. Nismo mi nikakav izuzetak propasti, niti imamo lošu karmu, samo smo dodatno osetljivi i razdraženi, s ozbirom na činjenicu da urušavanje svih vrednosti pratimo uživo već više od nekoliko decenija.

Tako da ova prelepa melodija koja nam dolazi s juga Srbije, još jednom jasno ukazuje da se tonovi naše stvarnosti uopšte nisu promenili, i da nakon svih protraćenih godina izmanipulisanosti koje smo živeli, nismo naučili ništa. Izgleda da nema pomoći, iako smo ponavljanjem razreda kažnjeni dovoljno puta.

Fotografije: Jordan Cvetanović