Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Šta ima novo?

AUTOR: Jordan Cvetanović 20 May, 2020
Prozor u dvorište: Šta ima novo?

Zanimljivo je kako se ništa ne dešava. Odnosno, kao da više ništa ne može ni da se desi ili ako se slučajno i dogodi, nije toliko spektakularno kao pre. Prokleti virus i borba za život uspeli su da potisnu svaki vatromet, premijeru, spektakl ili koridu svakodnevice, učinivši da se ništavilo i dosada uvuku u većinu pora društva. Dobro, ajde, da budemo sasvim iskreni, nije baš da su nam se fantastične stvari i magični momenti dešavali svako malo, ali danas kada me pitaju ono najgore pitanje od svih „Šta ima novo?”, osećam se potpuno rasterećeno, po prvi put u životu, da ne moram nikog da lažem i da se pretvaram, nego sasvim iskreno i sigurno kažem: „Ama baš ništa”. Doduše, to nikada nije stvarno ništa, ali imam blagi utisak da se taj subjektivni osećaj bezvrednosti i besmisla života još više uvećao i preti da raste, s obzirom na količinu zbunjenosti koju, za moj pojam, emitujemo i previše. Baš sada, kada smo sredili svoje podrume, izbacili nepotrebne stvari, prefarbali prošle živote i dezinfikovali savest po ko zna koji put, sve nam se vratilo kao bumerang u glavu.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Sećam se dana kada sam prvi put krenuo na terapiju. Nikada me nije bilo sramota da to priznam, iako je u to vreme odlazak kod psihijatra bio neka vrsta tabu teme, nešto što bi možda trebalo da se krije, jer tobože neko može nehotice da me shvati pogrešno i pomisli da imam dijagnozu. Danas je to, hvala bogu, koliko toliko uobičajeno, da ne kažem u modi, pa sva sreća da ljudi više ne moraju krišom da kradu tablete za smirenje iz blistera svojih roditelja ili roditelja njihovih roditelja. Odlazak u ordinaciju kod tih ljudi što sede u foteljama i posmatraju kako se menjate iz nedelje u nedelju za mene je bio jedini način da preživim to doba, iako mi možda ni dan danas nije jasno šta se tu do kraja dešava. Ono što je bitno je činjenica da sam bez pogovora, sasvim neustrašivo, godinama sedeo na toj vrućoj stolici i preispitivao sebe, ponavljao greške, menjao mišljenja i dolazio do novih i novih zaključaka o sebi, i o svetu oko sebe. Da budem totalno otvoren, nije to bilo nimalo prijatno iskustvo, s obzirom na činjenicu da skoro na svakoj seansi čovek otkrije nešto što mu nikada ne bi palo na pamet da se nalazi duboko zakopano iznutra. Čuvene mustre ponašanja. Takozvani skript. Patern. Kako god da se naziva ta utabana staza koju vam je neko ostavio u amanet da se krećete kroz život, bez preispitivanja, učinila je da budete zbunjeni i uplašeni kako rezultat zadatka koji rešavate nije uvek isti. I kako je moguće da uvek ispustite nešto, što vam poremeti krajnji zbir, a baš ste mislili da ste bar jednom uspeli da računate kako treba. Međutim, čovek je misterija, neistraženi okean mogućnosti, Pandorina kutija koja se povremeno otvara i plaši sve oko sebe. Ništa nije konačno i nepromenljivo. Iz dana u dana, u pogledu ispred ogledala, neprimetno se menjamo, bez obzira što nam se čini da se „ama baš ništa ne dešava.”

Međutim, strah od suočavanja sa samim sobom mnogo je veći od želje da se zaista promenimo i budemo bolji ljudi. Mislim da je to možda jedna od najtežih disciplina koju možemo da osvojimo, jer gotovo da nema živog bića koje za sebe ne misli da je već dobro samo po sebi. I kako onda možemo da budemo bolji od ovoga što već jesmo, jer ko za sebe ikada pomisli da je đubre? Čak i kad vam se desi da slučajno dođete do tog osećanja da ste go*ance, onda vam brže bolje kažu da ste mazohista i da ste strogi prema sebi, jer nije sve tako baš crno kao što se vama čini. I tako sve ukrug. Čovek kao da ne može da ne preteruje u bilo kom smislu. Ili u želji da živi u oblacima, da zamišlja da je nešto što nije ili da do te mere bude realan da mu se gadi sve što oseća, vidi, upija. Elem, ponovo dolazimo do onog utopijskog stanovišta da je za sve potreban balans, ravnoteža koja čini da budemo stabilni i funkcionalni, jer drugačije je nemoguće. Kako osetiti sreću, ako nisi bio nesrećan? Pitanja je mnogo, a odgovora uvek upola manje. Kao da je sve deo jedne velike zagonetke čije delove nalazimo na raznim etapama života, pa ko dokle stigne, svesni činjenice da se uglavnom „ama baš ništa ne dešava”.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Stalno mi se čini da bi sve moglo da bude jednostavnije, a nije. Živimo zapravo kao žrtve subjektivnih osećaja koji nas uvode u razna predvorja pakla, stvarajući beskonačne teskobe i atmosferu da se nikada nećemo izvući šta god probali da uradimo. Kao da se neprekidno stvara neko bezrazložno nezadovoljstvo, jer odbijamo da verujemo da je moguće uživati u onome što imamo, nego trčimo maratone za onim što mislimo da drugi imaju. Ne želeći da zvučim kao da sam popio svu pamet sveta, pokušavam da shvatim zašto se dosezanje unutrašnjeg mira dešava samo u spa centrima ili kilometrima daleko na liticama Himalaja, umesto na bilo kojoj drugoj koordinati gde smo se upravo zatekli. Mudriji od mene bi verovatno rekli da se ta izolacija od sveta dešava u nama samima, iako to još niko nije i dokazao. Čak i nakon ovog saterivanja čovečanstva u ćošak, spokoj se i dalje vezuje za stanje na računu.

Bilo bi smešno, da nije tužno.