Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Sve je po starom

AUTOR: Jordan Cvetanović 30 Sep, 2020
Prozor u dvorište: Sve je po starom

Ima tako nekih čudnih stvari, dešavaju se svakodnevno, ali kao da ih više ne primećujemo. Ili smo se prosto samo navikli na njih, pa ne pridajemo značaja. Oguglali smo na raznorazne teme, što svakako dovodi u pitanje kapacitet opšte empatije. Nije baš da smo ravnodušni, ali kao da nekad samo tako sedimo u mestu i ne reagujemo, gledajući u prazno. To se dešava svima, došlo je do žešćeg preopterećenja na hard disku, a kao da niko više nije zainteresovan da ga formatira ili pozatvara silne prozore na desktopu. Elem, ono što je lako primetiti u poslednje vreme je da niko nema šta da vam kaže, jer na čuveno pitanje: „Šta ima?”, kao iz topa izgovaramo: „Nema ništa”.

Zanimljivo je da živimo u jednom od uzbudljivijih trenutaka za celokupnu civilizaciju, ne zna se s koje strane više duva, a konstantno imamo utisak da se ništa ne dešava. U stvari, ako malo bolje pogledate ili se udubite, želja za normalizacijom života, uprkos ublaženim merama i mogućnosti da opet možemo da sednemo u avion ili da slobodno otputujemo u bilo kom smeru, toliko je jaka, da sve ovo što živimo kao mute slika na televizoru i stvarno deluje potpuno prazno. Čudan je osećaj da smo zaboravili kako izgleda otići na koncert ili znojiti se u mraku noćnog kluba, jer čovek se brže nego što misli navikne da pravi ustupke kada je u pitanju produžetak života. Iako se ne umire tako lako, strah je ipak uveličan u onoj razmeri da je postalo normalno zaziranje od ljudi, sa ili bez maske, sasvim je svejedno. Prestali smo da se ljubimo, iako možda ni ti poljupci za kojima toliko žudimo, nisu ni bili toliko iskreni. Doduše, makar su nam davali privid da je sve normalno, dok god nam neko dozvoljava da ga cokimo u obraz ili ga zagrlimo u prolazu.

Interesantno mi je bilo da slušam šta ljudi pričaju dok sedim u frizerskom salonu i čekam da se oslobodi mesto na šamponjeri. Nije nikakva tajna da ljudi vole da demonstriraju svoje znanje i kapacitet za prikupljanje informacija, kao i da uživaju da podele sa vama nešto što se „ne zna”. Uvek neko zna nekog ko mu je rekao, ali da se ne priča o tome. I uvek je to „nešto” nešto katastrofalno i nepovoljno po nas obične smrtnike, jer eto, tako se namestilo da naše sudbine drži nekoliko svetskih sila, koje nam rade o glavi. Kada se god povedu priče tog tipa, konverzacije koje lagano, ali sigurno, vode u teorije zavere, uvek zamislim tu jednu sobicu u kojoj sede ljudi u odelima i vode raspravu šta bi moglo sad da se uradi, pa da se sve promeni. Zamišljam da li naručuju picu ili kokain u pauzama od napornog mozganja u kom bi smeru trebalo da se kreće ceo svet… A neka vredna sekretarica vodi zapisnik, koji se na kraju i potpiše, a onda se izda neko naređenje. Biće tako i tako, to je najbolja strategija. A onda se, brzinom svetlosti, mislima vratim u realnost, u taj isti maleni frizerski salon, u kome ljudi žele da veruju da razumeju šta se dešava, jer znaju čoveka koji zna čoveka koji sve zna. Dok mi frizerka sapunja kosu, razmišljam kako smo nekako svi zajedno i sasvim nesvesno postali urednici života, kao da svako izdaje svoj mini bilten sa vestima koje je provereno čuo, jer ono što nam se servira kao realna novina više nema nikakav značaj. Od usta do usta, postao je način da se informišemo, ne razmišljajući više o tome šta je tačno, jer ako se priča u kafani ili krojačkom salonu, onda mora da je pouzdano. Tako su i nastale one rečenice koje počinju sa „znaš šta sam čuo”, koje na neki bizaran način daju kredibilitet svakoj gluposti koja se izgovori.

I tako prolazi život, iako smo prestali da gledamo televiziju, slušamo radio i da čitamo novine. Nekako ispada da je takva medijska apstinencija zapravo bila sasvim imaginarna, s obzirom da smo jednu te istu adikciju zamenili samo drugačijim oblikom zadovoljavanja. Doduše, informacije više ne konzumiramo preko kanala na koje smo od detinjstva navikli, već svoje info doze tražimo na drugim mestima. Bilo kako bilo, jedno je sasvim sigurno, izvori na kojima možemo da popijemo bilo kakvu priču postali su nebitni. Važno je samo da se priča, jer okreni obrni, stvarno se ništa i ne dešava. Sve je manje-više isto.

Fotografije: Jordan Cvetanović