Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Tačka ide kraju

AUTOR: Jordan Cvetanović 27 May, 2020
Prozor u dvorište: Tačka ide kraju

Prošle nedelje mi je stigla poruka da je opet umro još jedan pisac, relativno mlad, mada ne znam šta to više znači u ovom vremenu kada svi živimo brže nego što bi trebalo. Danas čovek ne može nikome da odredi godine, ne samo zbog botoksa i zlatnih niti, već što realno nikada ne znate šta je neko uspeo da preživi, a da ipak ostane na nogama. Smrt nas vreba iz svakog ćoška, iako mislimo da imamo još dosta vremena da ostvarimo sve svoje snove i budemo zauvek srećni i ispunjeni, kako bi naš personalni fajl života mogao da se podvede pod kategoriju happy end.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Svaki put me šokira nečija smrt, naročito ako ste tu osobu poznavali ili ste bar uspeli da popijete jedno piće zajedno i razmenite par stavova o bilo čemu. Ljudi su skloni da po nekoj navici sažaljevaju osobu i da sumiraju tuđi život u par sekundi iz nekakve nesvesne želje da pomisle da se taj neko ipak nije naživeo i da je proćerdao šansu da bolje iskoristi vreme. Ali, ko uopšte može da sagleda nečiji život u potpunosti? Ko može da vidi da li je neko zaista potrošio svoje minute onako kako je trebalo? Na kraju krajeva, i da nije, to je bio nečiji život, jer svako ima prava da živi kako hoće. I da troši godine po svojoj meri, koliko god neko drugi mislio da to nije baš u redu. A pisci su uvek pogodno igralište da se fantazira o neizbežnoj destrukciji, bludnom životu i neprespavanim noćima zbog nedostatka inspiracije ili neuzvraćene ljubavi. Zanimljiva mi je ta potreba da se od nekih zanimanja prave neverovatne legende, kao da ma šta god radili, na kraju dana, svi nismo obični ljudi koji pate od istih budalaština kao i ostatak sveta. Međutim, kada neko umre, onda može da se izmisli bilo šta, naročito ako je taj neko pisao romane. Nema bolje prilike od te da se piscu dodaju osobine njegovih likova, jer bože moj, svako delo je autobiografsko, pa zašto ne bismo mislili da je taj neko na isti način gadan ili poželjan kao glavni junaci iz knjiga. Ipak je tako najlakše, jer šta bi se desilo kada bismo zaista videli ljude onakvima kakvi oni jesu u svojim najgorim mislima? Niko više ne bi verovao nikome. Iluzije bi nestale. A omiljeni pisci bi se pretvorili u najgore sorte ljudi koji više nemaju alibi da bilo kome drže životne lekcije.

Nikada sebe nisam smatrao piscem, iako pišem ceo život. Doduše, neki ljudi su uspeli da me vide tako, ali ja i dalje mislim da nisam pisac. Makar ne onaj iz moje glave, iz fantazije kako treba da izgleda čovek koji sedi za pisaćom mašinom u svojoj sobi, okružen milionima knjiga i danima gleda u jednu rečenicu pokušavajući da joj promeni tok. U tom smislu, imam utisak da nikada nisam uspeo da pređem u tu kategoriju da mogu da se nazovem piscem. Iako ponekad uspem da ubodem neku dobru rečenicu, ja sam neko ko više sluša i stvara priče u svojoj glavi, nego što bilo šta izlazi na papir. Zapravo, kada malo bolje razmislim, ja sam pisac koji to nikako i da dokaže, jer sam do te mere lenj da sve ono što mi padne na pamet i zapišem. Jednostavno, divim se ljudima koji u tome uspeju, pa završe roman ili bilo šta što podrazumeva sedenje na jednom mestu više meseci ili godina. Više preferiram da svoje likove i njihove misli sejem svuda unaokolo, da nesebično delim pelcere zapleta i da dijaloge oživljavam kroz svakodnevne razgovore. U tom smislu, ja pišem po ceo dan, samo što to niko ne zna. Radim kao full time pisac, bez ikakve nadoknade i očekivanja bilo kakve nagrade za to. Upravo taj tok romana reke, u bukvalnom smislu te reči, teče bez prestanka i daje mi utisak da sam u kontaktu sa svojim čitaocima neprekidno. Uvek sam se pitao kako do sada nije izmišljena neka aplikacija ili softver za praćenje misli kako bi pisci uvek znali ko čita njihove knjige i kako one na njih deluju. Ovako, na ovaj način, kako ja sebe doživljavam kao pisca, uvek mogu da znam kada sam rekao neku glupost ili brilijantnu misao. Uvek sam na izvoru reakcije na ono što izgovorim, što mislim da je san svakog pisca, da uvek bude u toku koliko ljudi razumeju ono što hoće da im prenese kao poučnu priču za laku ili tešku noć.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Kada umre neki pisac, uvek razmišljam o tome koliko ću i sam živeti i da li ću zaista naći vremena da kažem sve što sam mislio… Da li ću ikada uspeti da sednem i završim knjigu koju već godinama pišem u svojoj glavi? Da li ću doživeti da se probudim jednog dana i ugledam korice sa svojim imenom u izlogu knjižare? Ili će uvek ostati samo želja da to zaista i uradim. Ne znam, nisam više siguran ni u šta, a naročito ne šta ću uspeti da uradim do kraja života. U tom kontekstu, nekako mislim da svi dajemo svoj maksimum i živimo onako kako nam je najlakše da izdržimo sve ono što nam je nametnuto bez pitanja da moramo da obavljamo. Zato niko ne umire, pa samim tim ni pisci, ni prerano, ni prekasno, već tačno na vreme. U onom trenutku, kada više nema šta da kaže. Ili napiše. Onda kada su sigurni da se rečenica završava baš tu, na mestu gde treba da stoji jedna velika tačka.