Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Vidim ja dobro

AUTOR: Jordan Cvetanović 23 Jan, 2019
Prozor u dvorište: Vidim ja dobro

Realno nikada ne znate ko sedi prekoputa vas. Na radnom mestu, u vozu, bioskopu, čekaonici kod lekara. Uostalom, možete tu osobu da poznajete i sto godina ako hoćete, uvek će biti nešto što je skriveno, nedokučivo, nešto zbog čega vam nije jasno zašto se tako ponaša kako se ponaša. Međutim, u tome je i lepota ljudskih odnosa, čini mi se, mada ja volim da znam sve, odmah, sada. Ne želim da mi se nešto prećutkuje ili pakuje u ukrasni papir.

Piše: Jordan Cvetanović

Nedavno sam u bunilu sopstvenih disfunkcionalnih misli besomučno gledao predavanja Ekarta Tola. Bio je to jedan od onih dana kada ništa ne možete da pronađete što može da vam isključi mozak bar na sat vremena i preusmeri vas u neki drugi žanr koji nije samosažaljevam se dok ne napunim kadu i ubacim fen u vodu. Njegov mili glasić i ritmično smejuljenje kad god kaže nešto što i njega samog iznenadi, učinili su da se malo umirim, kao beba kojoj podmetnu majčinu sisu. U svim tim silnim besedama i propovedima ovog simpatičnog čoveka, izvukao sam pouku koja nije nikakvo epohalno otkriće: sve naše reakcije povezane su sa našim oštećenim egom. Kada neko viče na vas bez razloga, kada vam neko drži predavanje, kada vas neko uznemirava, kada vas neko maltretira, kada vam neko soli pamet – sve je to u stvari potreba da se zasiti neka praznina. Znam, teško je u tim momentima razmišljati trezveno, ipak nekako gledate da se odbranite, ali nije loše znati da to svi radimo. Zato je dobro biti miran, jer to niko ne očekuje.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

U tom smislu, zaista je teško pogoditi ko sedi prekoputa vas. Nikada ne znate šta se krije iza tog pogleda. Mislite da znate, međutim, gotovo uvek je sasvim nešto drugačije, neočekivano obratno. Desilo mi se to milijardu puta, s obzirom da mislim da sam nepogrešiv u čitanju ljudi. Ali čak i najboljima među nama dešava se da pogreše, da prerano donesu zaključke i da pomisle da se radi o tome i tome, a ono nešto deseto. Nije da propovedam da se uzdržavate od sopstvenog mišljenja, koliko god da je pogrešno, međutim bar se ponekad ugrizite za jezik ili pitajte pre nego što personu strpate u kategoriju non grata. Meni kasnije bude žao, grize me savest iako sam pričao samo sam sa sobom, nije to išlo dalje od moje glave, ali opet razmišljam kako je moglo da mi se desi, kako sam skrenuo u sasvim pogrešnom smeru. Čudno je to sa menjanjem perspektiva u životu. Vrlo često, svi zajedno, olako odbacujemo i osuđujemo sve što nam je iole fuj, jer je tako stvarno lakše, neurotično tražeći ljude slične nama. A onda, nekako, to zadovoljstvo pronalaženja srodne duše kratko traje, pa nastavimo da obeležavamo potencijalne neprijatelje.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Ranije sam mislio da je sasvim besmisleno imati razumevanja ka svima, da je to rezervisano samo za sveštena lica, a ne za nas obične ljude. Razumevanje ljudi je njihovo zanimanje, kao svačije drugo, mi ostali možemo da se opustimo i da ne brinemo mnogo šta mislimo. A onda sam vremenom shvatio da je sve povezano – od toga da li si se nekom nasmešio u ulazu ili si se istresao na kasirku. Učestvovanjem u tom lančanom sudaru energija, bitno je kako se jedni prema drugima ponašamo, bez obzira da li vam je neko zagradio automobil ili vam je neko ispred nosa pokupio željenu majicu na sniženju. Razmislite, nije sve namerno i s predumišljajem, ljudima je samo ego gladan pažnje. To je sve. I onda kada im ne date ono što su mislili da im treba, oni se zbune, malo zastanu, smire se, a mogu i da se rasplaču. Svi su u suštini jako ranjivi i nežni, samo što se prave da su gorostasi koji mogu svima da se nagovore i na**** majke.

Stvarno nikada ne znate ko sedi prekoputa vas. Pogledajte malo bolje, zavirite u tu dušu više, kao Marina Abramović u onom performansu, zaboravite da trepćete i doći ćete do zaključka da se u svakom krije neko vaše ja, koje besomučno tražite kao izgubljene naočare koje su vam, u stvari, celo vreme na glavi.