Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Volim, dakle postojim

AUTOR: Jordan Cvetanović 27 Mar, 2019

Piše: Jordan Cvetanović

Prošle nedelje sam bio na svadbi dvoje zaista divnih i prelepih osoba. To su idealne prilike, baš kao i sahrane da upoznate gomilu drugačijih i nesvakidašnjih ljudi koji nisu direktno iz vašeg okruženja, da ne kažem „comfort“ zone. Srećan da postoje primeri da se neko zaista „uzima“ iz istinske i prave ljubavi, a ne zato što je spermatozoid slučajno zašao u jajnu ćeliju ili ko zna iz kog razloga, posmatrao sam celu tu smotru pažljivo i odmereno. Ili bar mislim da me niko nije provalio da buljim kao tele u šarena vrata. Ne znam, nije ni bitno, s obzirom na činjenicu da su mi takve situacije uvek inspirativne da u svojoj glavi, na osnovu govora tela ili par razmenjenih rečenica, gradim priče koje verovatno nemaju veze s mozgom. Na samom početku, video sam jednu ženu, visoku i lepu, jednom rečju, upadljivu na prvu loptu. U pitanju su one osobe koje svojom pojavom zasene bilo kakav događaj i prostoriju, a vi ne znate ni zašto. Da ne bude zabune, nije to jedna od onih nametljivih i nadobudnih persona, koje svoj ego nameću i u redu za suhomesnato, već naprotiv, ovo je jedan od onih slučajeva iz senke koji automatski prelazi rampu.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Znao sam da postoji nešto u tom telu, u toj duši, što sve nas zajedno tera da razmišljamo ko je ta žena, gde i kako živi i s čije strane je došla. Superiorna na sasvim zdrav način, kako to obično biva kada osoba ima dovoljno lomova u sebi, da više ne mora da se pretvara i glumi nešto što nije, ona je tako mirno plovila kroz celo „ludilo“ tog uzvišenog događaja kao što je situacija u kojoj dvoje moraju potvrdno da odgovore na pitanje matičara. Mnogo kasnije, kada je cela stvar uzela maha, u zanosu plesa, žena je počela polako da mi se otvara, kao neka školjka koja je dugo čekala ronioca da je pronađe. Možda i učitavam gomilu stvari, nemam pojma, ali imao sam utisak da samo ja mogu da vidim taj maleni biser unutra, koji baš i nije vidljiv golim okom. Bili smo duboko zagazili u noć, a njena životna priča odvijala se ispred mojih očiju poput nekog najzanimljivijeg filma od čijeg vam trejlera samo pođe voda na usta i spremni ste da platite kartu za bioskop da ga gledate, pre nego što osvane na torentima. Nisam ni slutio da iza jedne osobe može da se krije ceo kontigent živopisnih likova, neočekivanih obrta, drama, koje kada slušate pomišljate da nikada ne biste mogli da ih preživite.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Da skratim priču: žena je ranjena lavica, probodena milijardu puta, ali i dalje ide u lov za svoju decu. Nije ni bitno šta se konkretno desilo, šta je od nje napravilo povređenu životinju. Ono što mi je bio utisak te večeri jeste činjenica da takve slomljene duše i dalje veruju u ljude i prepoznaju ono pravo u njima. Svako bi očekivao da ljudi postaju zveri posle teških iskustava, ali upravo ovaj primer mi govori da je moguće ostati blag i nežan i slaviti život u svakom trenutku. I ono što je najvažnije širiti ljubav oko sebe, bez obzira na okolnosti.

Uprkos činjenici da sam se zadesio na jednoj sasvim nepretencioznoj i svadbi koja istinski slavi ljubav između dvoje ljudi koji se vole bez želje da samo odaju takav utisak, sudar sa ovom ženom mi je po ko zna koji put učvrstio i potvrdio stav da, ma šta god da vam se događalo u životu, čista ljubav koja dolazi iz dubine vašeg srca je ono jedino za šta se vredi boriti. Sve ostalo je goli *****.

#183 City Magazine // 85 preporuka za leto

Izdvojeno za tebe

Ivan Tokin: Mauricijus

Doručkovali smo u kafani u kraju, sedeli smo jedno pored drugog, za stolom pored nas bili ljudi s malom decom,…

Prozor u dvorište: Dolina suza

Trudim se da ne razmišljam o smrti, naročito ne o smrti svojih roditelja. Kada god pomislim da bi mogli da…

Prozor u dvorište: Pomeri se s mesta

Subota je i grad je skoro sasvim pust. Nije to ništa čudno, s obzirom da je očigledno da su ljudi…

Prozor u dvorište: Jutro neće promeniti svet

Ponekad se plašim da otvorim oči i shvatim da je počeo novi dan. Često ne razlikujem šta sanjam, a šta…