Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Za kim zvona zvone

AUTOR: Jordan Cvetanović 20 Feb, 2019
Prozor u dvorište: Za kim zvona zvone

Piše: Jordan Cvetanović

Sleteo sam u Beograd preplavljen emotivnim i intimnim talasima, koji su me do te mere odvojili od realnosti da sam pomislio da je moguće biti u potpunosti nevidljiv. Upravo taj surf osećanja koji se odvijao neprekidno u mojim mislima, zavrteo mi je glavu da više nisam bio sposoban da percipiram bilo šta osim da obavljam one najosnovnije radnje. Čini mi se da sam u pojedinim trenucima uspevao samo da dišem, tek toliko da mogu da preživim do narednog dana. Prestao sam da jedem, pijem vodu, učestvujem u životu. Izgubio sam osećaj da postojim, da se bilo šta kreće, kao da hodam, a stojim u jednom mestu. Upravo takav, konfuzan i dezorijentisan, došao sam u grad u kome sam toliko dugo živeo, željan sunca i prijatelja koje sam ostavio za sobom.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Da budem skroz iskren, premijera mog komada je bila povod, ali i prilika da ponovo vidim sve one ljude koji mi toliko nedostaju, da zaista osetim kako su, na šta im liči život posle toliko vremena. Imao sam potrebu da pretočim sve one Viber i Whatsapp poruke u živu reč, glasove i ekspresije na licu. Premijere me inače uvek plaše, jer me podsećaju na neke imaginarne svadbe, sopstveno venčanje gde nisam baš siguran da li ću izgovoriti sudbonosno „da“. Imam utisak da samo želim da se sakrijem od svih ili da pobegnem odmah, pre nego što počne ili torta krene da se seče. Često mislim da je to neki moj patološki strah od uspeha, koji su mi godinama usađivala razna iskustva, ljudi do kojih mi je stalo ili nije, prevelika očekivanja od samog sebe, otkud znam. Kao da čovek jedino ima pravo da ne pogreši, nešto tako, uprkos tome što u pozorištu dosta toga zavisi od mnogo ljudi, a ne samo od mene. Umesto uzbuđenja i radosti, aplauzi i ljudi koji vam procenjuju svaku napisanu reč, u meni izazivaju veliku anksioznost, jer ni sam nisam svestan šta sam uradio, dok ne vidim i čujem sve te silne rečenice zapisane u Word dokumentu. Tek onda, osluškujući kako ljudi dišu u sali i na kojim mestima uzdišu ili se smeju, pokušavam da procenim da li moje reči padaju u provaliju ili dopiru do ljudi, očekujući od njihovih reakcija da mi sve to kažu. A glupo je zavisiti od drugih i ne verovati sebi, međutim, premijere su mi uvek pokazatelj kakav je moj odnos prema sopstvenom radu, koliko ga cenim ili koliko sebe uopšte poštujem. Uglavnom mislim da to nije ništa posebno, to je ipak samo moj posao, kao i svaki drugi. Međutim, siguran sam da i pekar misli da pravi najbolji hleb u gradu, a i da bankar želi da pokaže da može najviše para da stvori sopstvenom sposobnošću. Teško je proceniti da li vas ljudi vole ili vam zavide, da li misle da ste pametni ili ste za njih potpuni idiot, da li vam se iskreno smeškaju ili samo ne žele da vam kažu šta misle. Ovoga puta sam shvatio da to ništa nije bitno, presrećan da sam se posle ovoliko godina totalno oslobodio tog osećanja da moje raspoloženje zavisi od tuđe pohvale ili negodovanja. Neke druge stvari su mnogo bitnije i vrednije, kao ti momenti sa prijateljima koje iskreno volite, poštujete i mislite da su najbolji na svetu. Oni su te noći mislili da sam ja najbolji na svetu i nije li to dovoljna nagrada za trud koji sam uložio? Nije li to najviše što mogu da dobijem, jer ni jedna nagrada ili zvanična statua ne može da zameni snažne emocije ljudi koji su iskreno ponosni na vas što ste uradili nešto lepo i neočekivano?

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Zatvaram kofer uz zvuke zvona koja se oglašavaju već drugi put, podne je i kasnim na aerodrom. Dok taksista stiska gas preko Brankovog mosta, razmišljam da sam napokon ostario i da sasvim spokojno mogu da započnem neke nove drame. I na pozornici i u životu.