Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Prozor u dvorište: Začepite već jednom

AUTOR: Jordan Cvetanović 06 Nov, 2019
Prozor u dvorište: Začepite već jednom

Ponekad mi fale reči, kao da odjednom, iz čista mira, zaboravim kako se razgovara sa ljudima. Ne umem da objasnim kako se osećam ili jednostavno me preplavi neka trenutna praznina, povetarac u glavi, koji napravi takvu neprijatnost da više nemam šta da kažem. Čak i kada mi neko postavi konkretno pitanje, na koje sam kadar da dam odgovor, u meni se ugasi svaka želja za komunikacijom. Pri tom, nije da mi sagovornik ili slučajni prolaznik ide na nerve ili ne daj bože da me guše od dosade, nego jednostavno nemam ništa u glavi: tabula raza. A onda se svi zabrinu, čak i oni koji me uopšte ne poznaju, ili je to samo moj umišljeni osećaj, da stičem utisak kao da ipak moram bilo šta da kažem, samo da prekinem tišinu i neprijatnost koja može da se seče nožem.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

U takvim situacijama se uvek setim moje simpatične prijateljice koja mi je jednom rekla: „Nisi dužan da popunjavaš tišine.“ Ne znam kako vi, ali meni je u tim situacijama u kojima se ćuti za stolom i gleda u plafon, najčešće jako, ali jako neprijatno. Imam utisak da svaki minut traje predugo i da ćemo uskoro svi zajedno da umremo, ako bar neko nešto ne kaže. Međutim, kao što je sve u životu stvar vežbe, počeo sam da učim, doduše lagano, da ne moram da pričam kao navijen, da ne moram nikoga da zabavljam i donosim teme na tacni, jer niti me ko plaća za tu vrstu posla, niti sam u obavezi da ostavim najbolji utisak o sebi baš u svakom momentu. Ali, verujte na reč, to meni predstavlja takvu vrstu napora, da često osećam kako graške znoja kreću da se slivaju niz moja leđa, a mozak radi dvesta na sat, ne bismo li došli do bilo kakve solucije da nešto progovorim. Tako poput nekog ludaka, tek otpuštenog s lečenja, kolutam očima, smeškam se u prazno i molim boga da osoba preko puta mene bar nešto kaže, bilo šta, makar bilo toliko banalno poput očiglednih konstatacija vremenskih uslova koje vidimo istim očima u pogledu kroz prozor.

Danas ljudi i ne pričaju bog zna šta. Fala bogu pa imaju telefone, te osvetljene štake ili pomagala za izbegavanja svega što ih čini anksioznim ili ih suočava sa bilo kojom vrstom neprijatnosti. Čim razgovor krene da trokira u bilo kom smeru, najlakše se latiti telefona i u nekoliko poteza palca ili kažiprsta doći do nove teme, koja deluje da može da osveži prostoriju: mim ili smešni klip koji se baš sada mora podeliti sa osobom za stolom. Međutim, kada ne bismo imali tu malu spravu koju vadimo iz džepa, kao adut iz rukava, tišine bi mogle da potraju znatno duže. Doduše, što se skuplja više tih pauza između dve osobe, to se one nekako nesvesno i udaljavaju i prećutno počinju da se izbegavaju, jer zašto trošiti život na „prazne“ susrete. Zašto se viđati s bilo kim reda radi? Čisto onako, da se ubije vreme ili prebrodi još jedno veče kada su vas svi oni s kojima se bolje razumete ispalili u poslednjem momentu.

Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović)

Često tako sedim i posmatram ljude za stolovima u restoranu, baru ili pekari, gledam kako jedni druge izbegavaju pokretima tela, nesvesno ili klimaju glavom, pokušavajući da takve odnose stave na autopilot mode. I toga je nekako sve više, čini mi se, da smo uspeli dovoljno da se izveštimo, izbegavajući da ćutimo onda kada nemamo ništa ni da kažemo, da samo to i radimo: klimamo glavom. I eventualno govorimo: znam, da, da, razumem. Čudno je to s tom potrebnom ljudi da traže od svih da ih shvate sto posto, a oni sami nekad nisu spremni da razumeju ništa, jer neko možda sporije priča ili jednostavno ne ume da se izrazi u meri u kojoj bi nekome to bilo iole zanimljivo ili primamljivo da ostane tu, prisutan, do kraja.

Tišine su možda nešto najuzbudljivije što nam je preostalo od silne buke koju živimo izvan i unutar sebe. To malo ostrvo bez galame i istresanja nebuloznih reči čini se kao neki bezgranični prostor koji zapravo na jedinstven način može da zbliži dvoje ljudi, mnogo više nego razmena reči i fraza. Reči samo zbunjuju, uljuljkuju i prave pogrešne predstave realnosti, koje nas mogu odvesti u pogrešnom smeru. Zato je ćutanje zlato, jer onda kada zaista začepimo, razgovor tek počinje.