Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Retrospektiva Endija Vorhola u Londonu

AUTOR: Jelena Jovanović 29 Oct, 2020
Retrospektiva Endija Vorhola u Londonu

Velika retrospektiva slavnog umetnika pop arta otvorena u martu u londonskoj galeriji Tate modern zatvara se 15. novembra. Od marta ove godine, kada je postavljena, privukla je veliki broj posetilaca, i omogućila im da na jednom mestu vide sve najznačajnije radove jednog od najvećih američkih autora likovne umetnosti.

Endi Vorhol obeležio je svetsku umetničku scenu u drugoj polovini XX veka. Priča o njemu predstavljena je u Tate Modern-u hronološki, u 12 soba, obuhvata i rane radove, sa početka karijere, sva najznačajnija dela, kao i ona koja do sada nisu izlagana u Velikoj Britaniji.

Rani radovi

Izložba otkriva i kako je Vorholov pogled na svet oblikovao njegovu umetnost. Endi Vorhol rođen je 1928, u radničkoj porodici doseljenika iz Slovačke. Studirao je dizajn na Univerzitetu u Pitsburgu, a kada je imao 21 godinu, preselio se iz Pitsburga u Njujork. Radio je kao komercijalni ilustrator, a u to vreme je apstraktna ekspresionistička umetnost dominirala američkim umetničkim svetom. Vorhol je smatran previše banalnim autorom koji je bio tesno povezan sa komercijalnim svetom reklamne ilustracije da bi se njegova umetnost shvatila ozbiljno. Slava, popularnost i priznanje došli su tek kasnije, tokom šezdesetih.

Pop Art

Inspirisan novim talasom umetnosti koji je video u njujorškim galerijama, Vorhol je 1960. godine počeo da izrađuje slike kombinujući reklamne slike sa izražajnim slikarstvom. Ovo je ubrzo ustupilo mesto čistom grafičkom stilu, koji je kasnije nazvan – Pop Art. Vorholove slike predmeta široke potrošnje, poput onih na kojima su konzerve Kembel supe, došle su iz njegovog iskustva, i otelotvorenje su američkog načina života, posebne kulture koja prodaje san o ekonomskom i društvenom napretku.

Nestrpljiv da ubrza proces repliciranja svojih slika, Vorhol je 1962. usvojio komercijalnu tehniku proizvodnje – sitoštampu, i počeo da koristi fotografije iz novina i časopisa. A štampanje ekrana omogućilo je da se fotografije na platnu mogu reprodukovati više puta. Vorhol je dozvoljavao da slike na ekranu budu zamućene, i tako stvarao posebne efekte. Tako je lice Merilin Monro postalo nalik maski – za njen portret Vorhol je koristio reklamnu fotografiju za film Niagara iz 1953. godine. Upotreba dva kontrastna platna ilustruje kontrast između javnog života zvezde, koja je u to vreme bila jedna od najpoznatijih žena na planeti, i njene (ranjive) privatne ličnosti.

Neke Vorholove slike bile su angažovane – tako je Red Race Riot, koja prikazuje mirne borce za građanska prava koje policija napada, primoravala gledaoca da promišlja svet oko sebe.

Vorholov rad bio je nadahnut popularnom kulturom – štampao je slike novčanica, brendiranih proizvoda, slike iz novina, slavnih ličnosti svog vremena… Jednom prilikom je rekao da je stvaranje pop arta bilo mehanizovano, odnosno – poput mašine. Dodao je da svako treba da bude mašina, jer mašine ne diskriminišu. Ovaj otvoren pristup ljudima i odnosima između njih govorio je o dekadi šezdesetih – deceniji oslobađanja, liberalizacije i krupnih društvenih promena.

 Fabrika

Važan deo Vorholove slave izgrađen je kroz Fabriku, eksperimentalni umetnički studio i društveni prostor. Prva Fabrika otvorena je 1963, u jednom stanu koji je Vorhol obložio srebrnom bojom i folijom. Bilo je to mesto za masovnu proizvodnju Vorholovih slika i skulptura, i mesto gde se rodilo njegovo interesovanje za filmsko stvaralaštvo.

U Fabrici je Vorhol dokumentovao ljude koji su prošli kroz ovaj prostor, i izradio njihove filmske portrete. Sa svojim saradnicima snimio je više od 500 alternativnih filmova u periodu od 1963. do 1972. Ignorisao je tradicionalne metode snimanja filmova, i pravio filmove koji su bili bez scenarija. U njima su se obično pojavljivale njegove „superzvezde“, ljudi koji su vreme provodili u Fabrici i činili njujoršku umetničku andergraund scenu (Mnogi od njih, kao i sam Vorhol, bili su deo tada diskriminisane gej populacije).

Sredinom 1960-ih, sama Fabrika postala je umetničko delo, podjednako poznata i kontroverzna poput Vorholovih slika. Radeći sa članovima Fabrike, Vorhol se zainteresovao za kombinovanje filma sa performansom i muzikom, i proširio ideju o tome šta bi bioskop mogao biti. Tokom 1966. i 1967. godine bio je suorganizator multimedijalnih emisija poznatih pod nazivom Andy Varhol’s Up-Tight (i kasnije kao Exploding Plastic Inevitable). Emisije su koristile novu tehnologiju koja je kasnije postala standardna praksa u živim nastupima.

U njima su se pojavljivali Velvet Underground i pevačica Niko, Vorholovi filmovi i fotografije projektovani su jedni preko drugih, a revolucionarna emisija je fascinirala publiku. Tih godina Vorhol je bio veoma produktivan – objavljivao je časopise, plakate, knjige i dizajnirao omote ploča.

Fabrika 2

Početkom 1968. godine, Fabrika se preselila na novu adresu – u novoj Fabrici na trgu Junion nalazili su se posebni prostori posvećeni Vorholovom časopisu Intervju i njegovoj filmskoj produkciji.

U Vorholov otvoren umetnički prostor je 3. juna 1968. upala spisateljica Valeri Solanas i pucala na njega. Umetnik je tada teško ranjen, za dlaku je izbegao smrt (preživeo je nakon kliničke smrti, i reanimacije), a Solanas je policiji objasnila da Vorhol krade njene ideje.

Ovaj pokušaj ubistva ostavio je teške posledice na umetnikovo fizičko i mentalno zdravlje – Vorhol ih je osećao sve do svoje smrti, 1987. godine.

U mirnijim sedamdestim godinama kontroverzni i ekscentrični autor vratio se slikarstvu i otvorio nove teme. Započeo je sa serijom Mao 1972 (slike Mao Ce Tunga) i nastavio je da istražuje ikonografiju serijom Čekić i srp i lobanja 1976. godine. U okviru serijala Ladies and Gentleman koji je radio 1975, Vorhol je fotografisao trans osobe, i sa 14 modela snimio preko 500 fotografija. Pomoću izražajnih tragova četkica i slikanja prstima Vorhol je na ovim radovima istraživao odnos između sloja sitotiska i oslikane pozadine.

Do sedamdesetih Vorhol je postao međunarodna zvezda. Svako veče  je izlazio u njujorški klub Studio 54, zajedno sa drugim poznatim ličnostima kao što su Grejs Džons i Debi Hari. Svom delu je tako dodavao dodatni publicitet, a neki umetnički kritičari okarakterisali su njegovo druženje i unosan posao proizvodnje portreta po narudžbi za bogate i moćne kao – umetnikovu rasprodaju. Ali, činjenica je, Vorhol je prodajom svojih komercijalnih radova finansirao tadašnju eksperimentalnu umetničku praksu.

U osamdesetim su se u Vorholovim delima reflektovali i veliki globalni problemi – hladni rat između SAD-a i SSSR-a, kao i eskalacija epidemije AIDS-a. I poznati autoportreti sa „uplašenom perikom“ nastali su osamdesetih. U tom delu Vorhol je koristio privlačnu šemu boja u kojoj živopisna crvena glava umetnika lebdi na praznoj crnoj pozadini, a fokus je na njegovom izrazu lica i kosi.

Ovaj portret jedan je od hajlajta aktuelne izložbe u Tate Modern-u, Muzeju savremene umetnosti na levoj obali Temze. Velika retrospektiva pruža pogled na umetnički opus koji je savremenoj umetnosti doneo mnogo toga, i na uzbudljiv život ekscentričnog autora čija je umetnost često osporavana.

Izložba podseća i na Vorholovih 15 minuta slave, odnosno na njegovo kratko pojavljivanje na kablovskoj TV mreži 1980. godine, kao i na serijal Petnaest minuta Endija Varhola, program koji je emitovan 1986. na kanalu MTV, i koji je sledio format preuzet iz slavnog Vorholovog časopisa Intervju.

Fotografije: Tate Shop