Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Da li je „Džoker“ film godine? Kritički osvrt na trenutno najveći hit u svetskim i srpskim bioskopima

AUTOR: Đorđe Bajić 08 Oct, 2019
Da li je „Džoker“ film godine? Kritički osvrt na trenutno najveći hit u svetskim i srpskim bioskopima

Nakon što je poslednjeg dana avgusta prikazan na 76. Filmskom festivalu u Veneciji, Džoker izaziva sve veću i veću pažnju javnosti. Tome je, naravno, doprinelo i to što je film Toda Filipsa, za mnoge neočekivano, osvojio prestižnu glavnu nagradu u Veneciji, čuvenog Zlatnog lava, kao i kontroverza koju je Džoker odmah nakon premijere pokrenuo, a o kojoj će u ovom tekstu kasnije biti više reči. Ono što je neosporno jeste da je u pitanju masivan bioskopski hit, taj fakat niko ne može da ospori. Za prva tri dana prikazivanja u SAD (petak-subota-nedelja), film je zaradio 96 miliona dolara (što je gotovo dvostruko u odnosu na budžet), dok se u svetskim okvirima ta cifra popela na fantastičnih 248 miliona. Ovaj filmski fenomen nije zaobišao ni Srbiju – tokom pet dana pretpremijernog prikazivanja film je privukao impresivnih 35 hiljada gledalaca u bioskope. Naravno, uspeh na blagajnama ne mora ići ruku pod ruku sa umetničkim dometima filma. Pošteno je istaći da je deo kritike odbacio Filipsov film, opisujući ga kao „neoriginalan“ i „potencijalno toksičan“. Ipak, u većini su oni koji su ne kriju svoje oduševljenje – uključujući i potpisnika ovih redova.

Ako redovno čitate moje kritike, a nadam se da je tako, verovatno ste primetili da sam retko nekim filmom ponet u meri da bih ga okarakterisao kao remek-delo. Nakon što sam prošle srede prisustvovao prvoj javnoj projekciji Džokera u Srbiji i dobro promislio o viđenom, došao sam do zaključka da je Filips snimio moćnu i hrabru adaptaciju, a uz to najkompletnije i najimpresivnije filmsko ostvarenje ove godine prikazano u našim bioskopima. U najkraćem: remek-delo. Da. Dobro ste pročitali. Remek-delo. Pokušao sam da pronađem bar jednu ozbiljniju zamerku koja bi „okrnjila“ moje oduševljenje i umanjila snažan utisak koji je ovaj film na mene ostavio. Nisam uspeo. Džoker je toliko dobar.

Džoker je spreman za nastup

Doduše, ako očekujete šarenu razbibrigu u maniru tipičnih stripovskih adaptacija iz Di-Sijeve (ili Marvelove) radionice bićete duboko razočarani. Džoker je prevashodno studija glavnog lika, neretko mučna za gledanje, a od početka do kraja veoma uznemirujuća. U biti, ovo je „mali“ triler ukorenjen u stvarnosti, narativno sveden i lišen neumerenih scena obračuna i isprazne spektakularnosti. Džoker je, zapravo, sve ono što predstavlja antipod tipičnom superherojskom filmu. Hoakin Finiks je bravurozan kao Artur Flek, budući Džoker. Artur je dežurni gotamski gubitnik koji jedva sastavlja kraj sa krajem i koji izdržava sebe i staru majku Peni (sjajna Frensis Konroj, glumica koja se proslavila ulogama u TV antologiji Američka horor priča) tako što u klovnovskom kostimu prihvata sve poslove koji mu se ponude, ma koliko degradirajući bili. Poniženja su brojna i svakodnevna, a ne pomaže ni to što je Artur pri kraju snaga i nadomak sloma živaca. Sveopšta recesija u Gotamu dovodi do toga da Artur ostane bez lekova i pomoći psihijatra, što postepeno dovodi do njegovog potpunog sunovrata u ludilo i izranjanja njegovog alter-ega – smrtonosnog Džokera.

U načelu, prikazano u filmu jeste očekivano. Svako sa minimumom predznanja je svestan da će Artur u jednom trenutku postati Džoker. I to se i događa. Bez obzira, ta transformacija je toliko snažna i ubedljiva, da se epitet „neoriginalan“ nikako ne može pripisati ovom filmu. Neoriginalnost (ili, preciznije: datost), Filips i ekipa dižu na nivo univerzalnosti. Uz to, scenaristički gledano, Džoker je komplikovaniji nego što na prvi pogled izgleda. U jednom trenutku postaje upitno šta je (filmska) stvarnost, a šta proizvod Arturove uobrazilje. Pogledajte samo lik koji tumači Zazi Bitz: na prvi pogled lepa Arturova komšinica Sofi je tipičan ljubavni interes, toliko čest u holivudskim filmovima o gubitnicima. Ali, u jednom trenutku dešava se preokret koji u potpunosti menja poziciju ovog naizgled tipskog lika. Sličnih scenarisitčkih bravura ima dosta u filmu i one se, kako radnja napreduje, samo sve više usložnjavaju.  

Artur Flek odlučuje da više ne beži

Zelonokosi Džoker obojenog lica je, naravno, poklonicima stripa i stripa na filmu već dobro poznat kao Betmenov najljući protivnik. Nakon što se u stripu po prvi put pojavio 1940. godine, Džoker se prethodnih decenija redovno pojavljivao kao negativac u brojnim filmovima o Betmenu i drugim Di-Sijevim junacima, a glumili su ga, između ostalih, Džek Nikolson (kultni Bartonov Betmen) i Hit Ledžer (za ulogu u Nolanovom Mračnom vitezu posthumno nagrađen Oskarom za najbolju epizodu). Dok je u svim svojim prethodnim filmskim inkarnacijama imao važnu ali suštinski sporednu ulogu, Džoker tek u Filipsovom filmu postaje glavni akter filmske radnje. Džoker je film o tome kako je Artur Flek postao Džoker, priča o njegovom poreklu i postanku, ali istovremeno i priča koja odbacuje uobičajenu karakterizaciju likova u filmovima rađenim po superherojskim stripovima.

Hoakin Finiks i Frensis Konroj

Filips i ko-scenarista Skot Silver radnju filma smeštaju u 1981. godinu, s tim da je ono što je prikazano suštinski vanvremensko. Gotam je grad koji razjedaju korupcija i nepotizam, i kao takav pravi je arhetip. Iz tog sveopšteg bezakonja i obespravljenosti izranja Džoker. I tu nastaje centralna kontroverza koja se vezuje za ovaj film: iako se radi o manijaku i ubici (što krvavi poslednji čin nedvosmisleno prikazuje), Džoker je istovremeno percipiran i kao buntovnik s razlogom i kao takav stiče određene simpatije gledalaca. Nakon silnih poniženja, Artur Flek uzima pravdu u svoje ruke, postaje Džoker i na svoj način se bori protiv korumpiranog sistema koji ga je toliko dugo ugnjetavao. Njegove metode su krajnje upitne, pa opet… Filips uspeva da nas natera da saosećamo sa ubicom. Lik Džokera tako gubi svoju uobičajenu jednodimenzionalnost i poznatu priču čini moralno ambivalentnom. A to jeste prilično uznemirujuće.

Sva lica Džokera

I tu dolazimo do najveće kontroverze koja prati ovaj film… Hoće li Filipsov film izazvati talas nasilja kako predviđaju njegovi najoštriji kritičari? Na to je teško (možda i nemoguće) dati odgovor, ali ono što je očigledno jeste da tvorci Džokera hrabro upiru prst u pravcu gorućeg problema. Artur Flek nije tek neko namalano strašilo koje je iskočilo iz kutije, već ljudsko biće koga je sistem bez milosti samleo i ispljunuo. Masovne ubice su proizvod društva u kome žive, a Džoker je ilustracija te teze. Svi smo mi pomalo džokeri i to je pomisao koja plaši, a koju Filips u svom filmu odvažno ističe u prvi plan.

Zazi Bitz i Hoakin FIniks

Za razliku od svih prethodnih adaptacija Di-Sijevih stripova koje su prevashodno težile da budu zabavne, šarene i u suštini eskapističke (čak i kada je u njima bilo „mračnih tonova“, sve vreme je bilo jasno da gledamo filmovani strip), Džoker je putovanje u srce tame sa snažnom dozom realizma. Džoker nije supeherojski film, pa čak ni film o super-negativcu. Filips nudi priču o jednom bolešću i društvom slomljenom čoveku i njegovom skliznuću u ludilo, na tragu Skorsezeovog Taksiste (pojavljivanje Roberta de Nira u važnoj epizodi nije slučajnost), filma koji je, u svoje vreme, takođe izazvao dosta kontroverze.

Robert de Niro kao Mari Frenklin

Finiksu će uloga Artura Fleka/Džokera, siguran sam, doneti makar nominaciju za Oskara, ako ne i samu zlatnu statuetu za najboljeg glumca. Finiks briljira od prve do poslednje scene, njegova dominacija kadrom je apsolutna. Ali, daleko od toga da je gluma jedini adut filma. Džoker je izvrstan i u svim drugim aspektima, uključujući i režiju. Pre Džokera, Filips je bio poznat po režijama niza komercijalno uspešnih i uglavnom hvaljenih komedija, koje, bez obzira na vrline, nikada nisu bile doživljavane kao prestižne ili Oskara vredne (Brucoši u frci, Starski i Hač, Kad vodenjak pukne, Mamurluk u Vegasu i dva nastavka…). Psi rata su pre tri godine nagovestili zaokret, a Džoker je iz korena promenio Filipsovu filmsku poetiku. I dobro je da je tako, pošto je to Džokeru podarilo svežinu i snagu koju ne bi imao da se krenulo komičnom stazom. Neosporno, Filips svojim novim filmom izbija u prvu holivudsku ligu reditelja sa oskarovskim pretenzijama. Ipak, ono najvažnije u vezi sa Džokerom je njegova aktuelnost, prikaz klasnog sukoba u središtu problema, ta sjajno dočarana tenzija između povlašćenih i poniženih. Gledaoci to prepoznaju i burno reaguju, što ovom filmu daje snažnu političku konotaciju. Iskreno, pravo je čudo da je film poput ovog snimljen u današnje vreme u okviru holivudske produkcije. Sve to rezultira jednim snažnim i hrabrim filmom, koji zaslužuje da bude doživljen na velikom ekranu. Nakon pretpremijerog, pa samim tim i ograničenog prikazivanja, Džoker ulazi u široku distribuciju u Srbiji ovog četvrtka, 10. oktobra 2019. godine. Ne propustite da ovo remek-delo pogledate u bioskopu.

Fotografije: DC/Warner Bros