Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

„Dara iz Jasenovca“: Muke po Dari, ili priča o filmu kome nije bilo suđeno da dobije Oskara

AUTOR: Đorđe Bajić 22 Feb, 2021
„Dara iz Jasenovca“: Muke po Dari, ili priča o filmu kome nije bilo suđeno da dobije Oskara

Odavno jedan film nije privukao toliku pažnju srpskih medija i javnosti kao što je to uspelo Dari iz Jasenovca. O novom filmu Predraga Antonijevića pisalo se i pričalo od trenutka kada je krajem 2018. godine dobio podršku Filmskog centra Srbije na konkursu za Sufinаnsirаnje proizvodnje domаćih dugometrаžnih filmovа sа nаcionаlnom temom i tom prilikom „pretekao“ projekat Lordana Zafranovića Deca Kozare koji se bavio istom bolnom temom – stradanjem Srba u NDH za vreme Drugog svetskog rata. Pandemija je planiranu premijeru pomerila sa 22. aprila (dan obeležavanja 75 godina od proboja poslednjih zarobljenika iz logora Jasenovac) na 22. oktobar 2020. godine, a onda na 25. novembar – kada film jeste prikazan, ali daleko od Beograda i očiju šire javnosti, u Gračanici. Ubrzo nakon toga, Dara je uz dosta pompe odabrana da bude srpski predstavnik u trci za Oskara (što nije prošlo bez kontroverzi oko regularnosti tog izbora). Zanimanje srpskih medija eskaliralo je početkom februara, nakon starta ograničene kino distribucije u SAD i negativnih kritika u Varajetiju i El Ej Tajmsu (u prvoj je film označen kao „nacionalistička propaganda“, dok je u drugoj, koju je potpisao Robert Abel, iznet niz proizvoljnosti i neistina, uključujući i to da u NDH nisu postojali logori za decu). Kada se saznalo da film neće biti nominovan za Zlatni globus i Oskar, najglasniji su bili oni koji su za ovakav ishod okrivili anti-srpske lobiste („čitav svet se urotio protiv naše Dare“), a reagovanja, vesti i prilozi o filmu su se gomilali i gomilali (na portalu Blica je čak otvorena nova rubrika – Dara iz Jasenovca). Za to vreme je već divljao rat oko Darine IMDb ocene (hiljade i hiljade ljudi je filmu dalo desetku iako ga nisu videli – a po sličnom principu, ali u znatno manjoj meri, Dara je dobijala i jedinice), s tim da su najveća uzbuđenja tek sledila…

Konačni (?) preokret se dogodio 14. februara 2021. kada je saopšteno da će Antonijevićev film imati ekskluzivnu svetsku televizijsku premijeru na RTS-u šest dana kasnije, dva meseca pre početka planirane bioskopske distribucije, a uz obrazloženje producenta Makse Ćatovića da je to odlučeno kako bi što više ljudi što pre videlo ovo ostvarenje i uverilo se da se ne radi o srpskoj nacionalističkoj propagandi. Mnoge je začudila odluka da film bude prikazan na televiziji PRE redovnog prikazivanja u bioskopima, što je zaista veliki presedan i na prvi pogled sasvim nelogičan potez koji nanosi štetu zbog pandemije i nedostatka atraktivnih naslova već posustaloj bioskopskoj mreži. Mada, ako se malo bolje razmisli, možda to i nije bilo baš toliko neočekivano. Sve u vezi sa Darom je od samog početka rušilo ustaljene faze nastanka i života jednog filma, pa zašto to onda ne bi bio slučaj i sa redosledom i načinom distribucije? Dara nas je već navikla da očekujemo neočekivano.

Svima je jasno da je Dara iz Jasenovca projekat od nacionalnog značaja, to se, uostalom, nije ni krilo. Film je dobio višemilionsku državnu podršku, s tim da tačan budžet, koji obuhvata i promociju u inostranstvu, nije poznat (jedno je sigurno: ta cifra svakako višestruko premašuje cenu jednog „običnog“ srpskog filma čija izrada košta oko milion evra). Na sve to, Dara je ujedno i projekat čiji su tvorci imali neskrivene oskarovske ambicije. Nakon što se naš kandidat nije našao na užoj listi od 15 naslova (od kojih će pet biti nominovano za najbolji film van engleskog govornog područja), Antonijević je izgovorio dosta oštrih i teških reči, imenujući i optužujući one koje je smatrao odgovornim za „hajke“, „podmetanja“ i izostanak nominacije, čak najavljujući i knjigu Jasenovac, ogledalo srpsko u kojoj će izneti istinu o napadima na film. Samo, da li je Dara ikada bila nadomak Oskara? Ako se osvrnemo na srpske kandidate od 1994. godine do danas, nijedan od njih nije bio ni blizu takvom uspehu – nijedan osim Klopke Srdana Golubovića koja se 2007. našla na užoj listi kandidata za nominaciju (ali nije ušla u top pet). Ne zaboravimo da za Oskar nisu nominovani ni Kusturičino Podzemlje, Dragojevićeva Lepa sela, lepo gore ili Paskaljevićevo Bure baruta, sve filmovi koji se danas smatraju klasicima.

Nije tajna koje sve preduslove filmovi van engleskog govornog područja treba da zadovolje kako bi se omilili članovima američke Akademije filmskih umetnosti i nauka. Prvo: tema koju film obrađuje. Drugo: učešće na nekom svetskom filmskom festivalu A kategorije. Treće (mada ne uvek i obavezno): reditelj sa značajnim svetskim renomeom. Četvrto i ključno: kvalitet samog filma… Neosporno: Dara se bavi izuzetno važnom i potresnom temom – stradanjem Srba, Jevreja i Roma u ustaškim logorima smrti – temom koja svakako zaslužuje svoju filmsku obradu. Američka Akademija obično sa naklonošću gleda na filmove o Holokaustu, nominuje ih i nagrađuje (Šindlerova lista, Život je lep, Pijanista, Šaulov sin…). Ali, naravno, važna tema nije jedini uslov… To što Dara nije imala bioskopsku distribuciju u Srbiji nije bitno kada je Oskar u pitanju, ali bi od izuzetnog značaja za eventualnu nominaciju bilo da je naš kandidat prikazan na nekom filmskom festivalu od ugleda, da je odabran za selekciju Berlina, Kana, Venecije ili Sandensa – što se nije dogodilo (a koliko mi je poznato – nije ni pokušano)… Što se gospodina Antonijevića tiče, fakti su sledeći – on je jedini srpski reditelj sa kontinuiranom holivudskom karijerom, čovek koji je nakon uspešnih početaka u Srbiji (njegov debi O pokojniku sve najlepše, prikazan je 1984. u Veneciji, nakon čega su usledili voljeni/hvaljeni Balkan ekspres 2 i Mala) otputovao u SAD i tamo režirao četiri dugometražna igrana filma. U Spasitelju (1998), prvom, najpoznatijem i najhvaljenijem u tom nizu, glumili su Denis Kvejd, Nastasja Kinski i Stelan Skarsgard, dok je Antonijević u kasnijim režijama sarađivao sa Kristijanom Slejterom, Deril Hanom, Valom Kilmerom, Džošom Lukasom, Terensom Hauardom i Endi Mekdauel. Ipak, nijedan od tih filmova nije bio ni blizu nominacije za Oskara, a isto važi i za Zaspanku za vojnike (2018), bledu ratnu dramu koju je Antonijević režirao nakon povratka u Srbiju… Kada se sve to sabere, postaje jasno da Dara nije imala dovoljno aduta kako bi postala ozbiljan takmičar u oskarovskoj trci – to ne znači da je ovaj film loš ili neistinit, već da je konkurencija toliko jaka da mesta ima samo za najbolje i/ili najprimećenije. Dara jeste izuzetno važna srpskom gledaocu, ona dira u jednu od najbolnijih tačaka, s tim da se emocionalna reakcija istog intenziteta ne može očekivati i od prosečnog člana američke Akademije koji ne zna ništa o Jasenovcu i ustaškim zločinima i koga sve to, najverovarnije, preterano i ne zanima. Ako se na sve to doda da Dara nije film koji po svom umetničkom dometu može parirati jednom Šaulovom sinu ili Parazitu (ni blizu!), šanse za Oskara su od samog početka bile veoma, veoma, veoma slabe.

U zanatskom pogledu Dara iz Jasenovca je korektan film. Nema epski zamah i produkcionu raskoš Šindlerove liste, nema narativnu virtuoznost i inovativnost Šaulovog sina, pa čak ni melodramsku prefinjenost Devetog kruga (jugoslovenskog filma iz 1960. u kome glume Dušica Žegarac i Boris Dvornik, koji se bavi temom Holokausta i koji se, sasvim zasluženo, našao među nominovanim za Oskara), ali jeste urađen sa određenim stepenom finese. Antonijević je iskusan reditelj, što se u Dari i vidi, s tim da ponekad smetne s uma da manje može da bude više (prizori jasenovačkih krvoprolića bi bili znatno upečatljiviji da su stilizovaniji, ovako kako su dati u filmu nalaze se na samoj granici eksploatacije – posebno u predugačkoj sceni krvavih „muzičkih stolica“ tokom koje, uzbuđeni prizorom masakra, ustaški čelnici Nada i Dinko Šakić upražnjavaju seks u limuzini parkiranoj u blizini stratišta). Najbolji delovi filma su oni najkamerniji, scene u čijem su središtu likovi koje tumače glumci iz Republike Srpske (odlična devojčica Biljana Čekić u naslovnoj ulozi, ali i Nikolina Friganović, Zlatan Vidović..), uz dve lepe epizode koje su ostvarili Bojan Žirović i Jovo Maksić. Najneubedljivije/najslabije scene su one u kojima Vuk Kostić, Marko Janketić i Igor Đorđević glume najveće ustaške krvnike. Njih, srećom, nema previše, ali su ipak tu da poremete ritam i da gurnu film u pravcu krvave jednodimenzionalne groteske (Filipović, Luburić i Vrban su bili zli i u krvi ogrezli zločinci, ali svakako nisu bili karikature). Prepoznatljive glumačke fizionomije krnje ciljanu autentičnost, a glumci se vidno muče da uverljivo dočaraju jednodimenzionalno napisane likove. Jedna od retkih istinski efektnih scena u kojoj se pojavljuju ustaške vođe je ona u kojoj časna sestra (Tatjana Kecman u izuzetnoj minijaturi) servira Anti Vrbanu (Đorđević) toplu večeru neposredno pre masakra koji će počiniti, a on mirno i slatko pojede svinjski odrezak i krompir. Takvih trenutaka je trebalo da bude više jer nam oni omogućavaju da makar naslutimo mehanizme koji su pokretali te mračne zločinačke umove.

Američki krtičar Džej Vajsberg je u sada već čuvenoj, kritici u Varajetiju ustvrdio da je Dara iz Jasenovca nacionalistička propaganda. Da li je preterao? Svakako. Uz sve vrline i mane, u Antonijevićevom filmu nema izvrtanja istine: sve prikazano je zasnovano na dokumentovanim događajima. Film jeste izrazito anti-ustaški, ali ne i anti-hrvatski (što Vajsberg takođe tvrdi u svom tekstu), u njemu ima likova Hrvata koji žele da pomognu logorašima i koji to i čine. Na viktimizaciji Srba se insistira, ali ni tu ne vidim problem – zar Srbi nisu zaista bili najveće žrtve Jasenovca? Zašto baš sada film o Jasenovcu? Zašto da ne! Jasenovac je sasvim legitimna tema, baš kao što su to i Aušvic, Srebrenica, Hirošima, Perl Harbor ili bilo koja druga bolna tačka iz skorije ili starije istorije. Naravno, ono ključno je način na koji je obrađena. Odabir teme, uostalom, nije sam po sebi garant vrhunskog umetničkog dometa.

Najveći problem Dare iz Jasenovca je dobro poznata-rak rana srpskog filma: scenario. Još je komisija FCS-a u svom predlogu da ovaj projekat bude podržan istakla da ima zamerke na scenario Nataše Drakulić i savetovala da je potrebno „uraditi još jednu ili dve ruke“. Ne znam koliko se na tekstu još radilo pre snimanja, ali ono prikazano u filmu je dramaturški krajnje predvidljivo. U jednom intervjuu datom neposredno nakon televizijske premijere, scenaristkinja je rekla da se oseća kao „protočni bojler“, kako bi, pretpostavljam, objasnila da je scenario napisala izučavajući istinite događaje, te da je u filmu zastupljena samo istina i ništa drugo nego istina. Ipak, igrani film nije isto što i dokumentarni film, igrana struktura zahteva da se polazni materijal umetnički preradi i uobliči. Ako se izuzme intervencija u vidu kratkih nadrealnih scena u kojoj se ubijeni likovi vraćaju u voz kojim su dovedeni u logor (a koja brzo postane repetitivna i samodovoljna), priča je u potpunosti pravolinijska i ravna – Dara nudi skup opštih mesta o jasenovačkoj golgoti, sve to bez neke uočljivije scenarističke obrade ili intervencije. Dramaturgija Dare je bliska televizijskom izrazu, a produkcija, režija i gluma tek povremeno uspevaju da filmu udahnu bioskopsku atmosferu. U tom kontekstu, TV premijera Dare možda i jeste prava mera kada je ovaj film u pitanju.

Ne sumnjam da je znatan deo najšireg domaćeg gledalaštva pronašao dosta toga što ga je privuklo Dari, te da je bilo i onih istinski oduševljenih i ponetih viđenim: sa mukama glavne junakinje se nije teško poistovetiti i saosećati, a njena borba da sačuva život malog brata je, sudeći po statusima na društvenim mrežama, mnogima „naterala suze na oči“. Doduše, iako su neki mediji preneli da je „cela Srbija plakala uz Daru iz Jasenovca“, bilo je i onih kojima se Antonijevićev film izrazito nije dopao i koji su ga okarakterisali kao razočaravajući ili čak i kao amaterski. Što se mene tiče: Dara je film sa vrlinama i manama, nije bez svojih kvaliteta i aduta, ali svakako nije ni remek-delo, niti „poslednja reč“ na ovu temu. Autori možda zaista i jesu stremili ka inostranstvu i Oskaru, ali ono što su ponudili prevashodno znači domaćoj, srpskoj publici – što je sasvim u redu – ali što sa sobom povlači i to da Daru treba pre svega sagledavati i vrednovati u lokalnim okvirima. Za film o Jasenovcu koji će privući svetsku pažnju i osvojiti međunarodno priznanje ćemo morati još da sačekamo. Možda će to biti Zafranovićeva Deca Kozare (koja su u međuvremenu dobila podršku FCS-a, mada još uvek nemaju obezbeđena sva potrebna sredstva za početak snimanja), ili neki sasvim drugi film. Videćemo. Istina jeste samo jedna, ali može biti ispričana na mnogo načina – samo treba pronaći onaj pravi.

Fotografije: MegaCom Film