Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Filmska kritika: „Balkanska međa“

AUTOR: Zoran Janković 22 Mar, 2019

Piše: Zoran Janković

I zbilja, Balkanska međa izgleda (ali i u idejnom i značenjskom smislu) ostavlja utisak recentnog izdanka pominjane poetike i prateće poetike Cannon Film-a (i njegovih potonjih recidiva), ali, sasvim očekivano, „na steroidima“ primerenim ovom i našem i sveopštem sada. Balkanska međa, zasnovana na isečku sa samog kraja ratnih sukoba na Kosovu i Metohiji, tačnije, o akciji ruskih specijalaca zarad zauzimanja prištinskog aerodroma Slatina nakon povlačenja srpskih snaga bezbednosti a paralelno sa ulaskom međunarodnih trupa, prevashodno jeste i trebalo bi da bude posmatran i odmeravan kao hiperakcijaški spektakl iskrojen po toj onovremenskoj mustri majstora Golana i majstora Globusa. Sitan dokaz te B osvešćenosti je, na primer, pomenimo to gotovo u uvodu ovog prikaza, i angažman Gojka Mitića, najpoznatijeg filmskog Vinetua u značajnoj ulozi. Onima koji iole poznaju baštinu akcionog filma iz druge polovine osamdesetih i prve polovine devedesetih godina prošlog veka to bi trebalo da posluži kao posve jasna referenca i pouzdan orijentir.

Naravno, Balkanska međa je i čedo ovog svog vremena – otud i zamašna minutaža od 130 minuta, a otud i podosta dramaturških zahvata prepoznatljivih u naraciji iz aktuelnih i skorašnjih igranih sadržaja u svetu televizijskih serija. Tu negde se može udenuti i prva od zamerki Balkanskoj međipredugačka i donekle i konfuzna ekspozicija tokom koje pomnije upoznajemo likove, a što je očigledno danak nužnosti predočavanja polaznih okolnosti priče ruskoj publici, koja sa ove vremenske distance ne mora nužno da bude upoznata sa istorijskim i političkim kontekstima koji su prethodili borbi za prištinski aerodrom Slatina. Međutim, ono što je važno istaći već na ovom mestu – Balkanska međa je, srećom, od onih filmova koji bivaju bolji kako odmiču; to je značajan kvalitet budući da, kako god se uzme i samerava, krajnji utisak, i inače u životu, nekako neizostavno nosi prevagu u odnosu na početnu imperesiju. Ako se gledalac probije kroz obilje montažerskih i CGI neumerenosti, čeka ga punokrvan i prilično starostavan akcioni spektakl koji svoj kreativan i kvalitativan vrhunac doseže upravo u podužem segmentu završnog obračuna sa istinski upečatljivim doprinosom direktora fotografije i dovoljno spektakularnim akcionim i pirotehničkim pasažima.

Poster za film „Balkanska međa“

Poster za film „Balkanska međa“

Uz to, Balkanska međa je, uz izuzetak prenaglašene glume Aleksandra Srećkovića (Kubure), film sasvim zadovoljavajućih glumačkih dometa, što se odnosi i na očito nadahnutu rusku stranu (Goša Кucenko, Anton Pampušni, Ravšana Kurkova…) i na srpski krak (Miloš Biković nanovo pokazuje svoju glumačku klasu i spremnost da na plećima nosi breme krupnih uloga, Aleksandar Radojičić iznenađuje zrelošću sa kojom je odigrao lik Fadilja, dok Milena Radulović pruža dovoljno argumenata za veru u izvesnost njenog brzog glumačkog uspona). Naravno, u Balkanskoj međi, premda evidentno ukorenjenoj u verističkom pristupu, sve pršti od patosa, koji je, to ovde mora biti jasno naglašeno, čak i neophodan u ovako postavljenoj priči i tako ustrojenoj produkciji. Ovde nanovo dolazimo do već pominjanog nasleđa Cannon Film-a (naravno, i dela produkcije kuće Cariolco) – ovaj film je, reklo bi se, ciljano i samosvesno urađen u, nazovimo to tako, povišenom emocionalnom tonu. U tom smislu, na konto te jasno naglašene a melanholične borbenosti, tj. upadljivog prpošnog fatalizma pred neumitnim (a što može biti i eho poetike starih vesterna), Balkanska međa je ponajpre naslednica, recimo, bučnog klasika žanra, Ramba 3 (naravno, uz ogradu da će Kosmatosov Rambo 2, čini se, još dugo ostati nedostižna meta).

Aleksandar Srećković Kubura i Miodrag Radonjić

Aleksandar Srećković Kubura i Miodrag Radonjić

Na ideološkom planu, a ratni spektakli to nužno nose sa sobom, ovo jeste delo nedvosmislenog patriotskog zanosa (koji, gle čuda, nekima može zaličiti i na propagandističku strast, ali tu dolazimo do krajnje subjektivnih postavki i gledišta unutar ličnih gledalačkih i drugih svetonazora), ali, srećom po ovo ostvarenje u celini, taj zanos ovde sreće prilično filmski izraz. A što se nikako ne može reći za, recimo, nesrećni rediteljski ekces Anđeline Džoli, film U zemlji krvi i meda, sa kojim, premda to sigurno nije bila namera autora ili producenata, Balkanska međa stupa u povremene i ovlašne analogije – reč je o stranim produkcijama (Međa je većinski ruska, a manjinska srpska koprodukcija) koji prikazuju značajne epizode ili stavke iz ovdašnjih ratnih sukoba, a oba ostvarenja mogu biti opisana i kao dela nedvosmislenih i neprikrivenih ideoloških teza i profila. Za razliku od filma povremene rediteljke, Balkanska međa na više mesta i u nekoliko aspekata pokušava da postavi manje ostrašćen pristup faktografiji, uz par zahvata koji se mogu protumačiti i kao napor u smislu primesa objektivnosti i borbe protiv obično karikaturalne jednodimenzionalnosti. Važan lik u Međi je lik policajca Fadilja, koji je i dalje deo srpske policije, a u jednom trenutku biva pomenuta nacionalna pometnja unutar te ad-hoc pansovjetsko-srpske borbene formacije. Uostalom, i onima sa suprotnog ideloškog spektra ovaj i ovakav film daje pregršt povoda za, nadajmo se, sočne i smislene polemike (a filmova sa polemičkim potencijalom je i u planetarnom smislu ipak premalo ovih dana i godina, zar ne?).

Miloš Biković i Aleksandar Radojičić

Miloš Biković i Aleksandar Radojičić

Ako se po strani ostavi izvesna sramežljivost u pojašnjavanju tadašnje geopolitičke slabosti Rusije (na razvalinama SSSR-a), te iskliznuća u pravcu nepotrebno prenaglašene simbolike u samom finišu (ovo je nemoguće pojasniti bez krupnih spojlera), kao i višak likova, posebno u prvoj trećini filma, Balkanska međa je ovdašnjoj kino-ponudi svakako dobrodošao dodatak, i to ne samo stoga što je do ovog trenutka ovaj film reditelja Andreja Volgina svakako najbolji film koji se direktno i eksplicitno bavi ratnim sukobima na ovom tlu iz pretposlednje godine minulog veka, već i zato što ukazuje na nemale potencijale zahuktale ruske kinematografije i u domenu repertoarskog/komercijalnog filma i mogućnosti sasvim zadovoljavajućeg spoja sa srpskim filmom i njegovim kreativcima i tehničkim licima. A tu je i fakat da Balkanska međa, povrh svega ili mimo svega ostalog, brzo i filmski umešno probudi sećanje na ono što su filmoljupcima tog kova u amanet ostavila gospoda Golan i Globus. Jer, da se ne lažemo, da je Cannon Film biti lako, Cannon Film bi bio (i pravio) svako.

Milena Radulović

Milena Radulović

#183 City Magazine // 85 preporuka za leto

Izdvojeno za tebe

Prvi trejler za treću sezonu serije „Stranger Things“

„Više nismo deca“ su reči Majka Vilera u prvom trejleru za treću sezonu naše omiljene serije „Stranger Things“. One otkrivaju…

Hongkonška škola borilačkih veština u seriji „Into the Badlands“

Nije tajna da „Into the Badlands“ nosi titulu najbolje serije o borilačkim veštinama. Komplikovane scene borbe, koje su zaštitini znak…

Bele tetovaže su postale novi trend

Sama pomisao na tetovaže vas gotovo sigurno asocira na crne ili šarene primere ove umetnosti, što je i logično budući…

Stigao je trejler za novi Tarantinov film „Once Upon A Time In Hollywood“

Jedan od najiščekivanijih filmova godine je deveti po redu film čuvenog Kventina Tarantina, pod nazivom „Once Upon A Time In…