Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Filmska kritika: „Ptice grabljivice“ i „Okretaj zavrtnja“

AUTOR: Đorđe Bajić 12 Feb, 2020
Filmska kritika: „Ptice grabljivice“ i „Okretaj zavrtnja“

Nedavno je obelodanjeno da će na predstojećem FEST-u biti prikazana 24 filma koja su režirale žene, što čini čak četvrtinu programa našeg najvećeg i najpopularnijeg filmskog festivala. To je zaista impresivna brojka, imajući u vidu da je ranijih godina ta razmera išla mnogo više u korist muškaraca koji, uostalom, od samog početka kinematografije i dominiraju na poziciji reditelja. Nekada su rediteljke bile prava retkost, česte poput belih vrana, ali to se sada menja i žene sve češće dobijaju priliku da pokažu šta znaju i umeju. Ono što je posebno zanimljivo jeste da su i veliki studiji shvatili da dolaze nova vremena, što se odrazilo na repertoar – u našim i svetskim bioskopima je sve više filmova koje su režirale žene. Danas ćemo se osvrnuti na dva.

Ptice grabljivice (i fantastična emancipacija Harli Kvin) nastao je na talasu popularnosti lika Harli Kvin koji je u Odredu otpisanih (2016) otelotvorila sve popularnija i sve uspešnija Margo Robi. Naravno, ima tu i odjeka #MeToo pokreta i nešto raspojasanog feminizma, kao i spoznaje da se, nakon planetarnog uspeha Džokera, isplati reskirati i eksperimentisati. Ptice grabljivice nemaju oskarovske pretenzije poput filma Toda Filipsa, ali jesu razbile kalup – pre svega u pogledu distribucije ženskih likova. Da, ovoga puta žene i devojke vode glavnu reč, one su heroji, dok su muški likovi uglavnom gurnuti na rub. Preterano? Možda. Opet, ima u tome neke poetske pravde pošto su u akcijašima i superherojštinama obično ženski likovi ti koji su skrajnuti – scenaristkinja Kristina Hodson i rediteljka Keti Jen su u Pticama grabljivicama samo napravile inverziju. Mnogima je to zasmetalo, pa tako dolazimo do teritorije dvostrukih aršina. No, dobro, ono što je najvažnije jeste da Ptice grabljivice isporučuju vrhunsku mešavinu akcije i komedije, oslanjajući se na uspeh Dedpula, a opet se izborivši za vlastiti identitet. Margo Robi je aktuelna holivudska kraljica i ovde se jasno vidi zbog čega: njen zvezdani potencijal je u punom zamahu, a dominacija potpuna. Problem nastaje kada se fokus pomeri ka nekoj drugoj heroini. Džurni Smolet Bel je pravo otkrovenje, dok sa veterankom Rouzi Perez, po običaju, nema greške. Slabe karike su Meri Elizabet Vinsted i trinaestogodišnja debitantkinja Ela Džej Basko koje ne uspevaju da im pariraju. Juan Mekgregor i Kris Mesina su jednodimenzionalni negativci i za njih nema milosti i razumevanja, njihovi likovi su u feminističkom duhu filma degradirani na „muške svinje“, ali ton nije ozbiljan pa to i ne smeta (a i vidi se da su se obojica odlično zabavljali tokom snimanja). Ptice grabljivice su na momente veoma nasilne (mada nikad previše eskplicitne), traju taman koliko treba (109 minuta), šarene su i sadrže obilje akcije. Stilizacija je izvanredna, naročito u završnici koja se odigrava u napuštenom zabavnom parku. Ovo nije veliki film, ali jeste ljudski dobar akcijaš i dokaz da žene imaju šta da traže i ponude u do juče gotovo isključivo muškom Di-Sijevom klubu. Čekamo skore premijere Crne Udovice i Čudesne žene 2 da vidimo u kom će se pravcu nastaviti emancipacija superherojskih filmova.

Horor Okretaj zavrtnja je ko zna koja po redu ekrenizacija čuvene novele Henrija Džejmsa. Rediteljka Florija Sigismondi, do sada prevashodno poznata po muzičkim spotovima koje je radila za neke od najvećih svetskih muzičkih senzacija i filmu The Runaways, našla se u elitnom društvu u kome su već Džek Klejton, Majkl Viner, Džon Frankenhajmer… Zaplet je poznat… Dadilja/vaspitačica Kejt (ovoga puta u tumačenju sjajne Mekenzi Dejvis) dolazi na seosko imanje u Mejnu kako bi brinula o dvoje dece, Flori i Majlsu (dečaka glumi Fin Vulfhard, zvezda serije Čudnije stvari), koji su nedavno ostali siročad. Kuća je čudna, deca se neobično ponašaju, stara kućepaziteljka je sadistkinja, pa Kejt uskoro shvata da je u velikoj nevolji – naročito kada se ispostavi da su u sve (verovatno) umešani zloćudni duhovi. Radnja je premeštena iz devetnaestovekovene Engleske u SAD, u 1994. godinu (na početku filma se pominje smrt Kurta Kobejna), što su izmene koje bi trebalo da osveže poznatu priču. Scenaristi filma, braća Hejs, poznati po svojim hororima, a pre svega po veoma popularnom Prizivanju zla, propuštaju tu priliku, pa nova verzija Okretaja zavrtnja tumara po poznatnim mračnim hodnicima. Sam kraj donosi preokret koji je razbesneo američku publiku zbog svoje ambivalentnosti, mada, suštinski, ova daptacija ne donosi ništa što ranije nismo videli. Kontorverzni kraj zapravo i nije kontroverzan, a verziraniji gledaoci su već negde na trećini filma mogli da pretpostave u kom pravcu će se priča razrešiti. Florija Sigismondi ima oko za vizuelno, pa je film veoma atmosferičan i poseduje privlačan gotski štimung. Ipak, u celini, ovaj Okretaj zavrtnja nije po svom značaju i dometu ni prineti Klejtovim Nevinima ili Vinerovim Noćnim posetiocima i biće brzo zaboravljen. Sa druge strane, gledano u okvirima aktuelne horor ponude, Okretaj zavrtnja spada u gornji dom, i svakako je znatno bolji u odnosu na komercijalno uspešnije a po kvalitetu inferiornije naslove kao što su Odbrojavanje ili Anabel 3: Povratak kući. Što se žena i horora tiče, sa nestrpljenjen se očekuje Loža Veronike Franz (i Severine Fiale) koja će u Srbiji biti premijerno prikazana na 48. FEST-u, kao i, na leto, nova verzija Kendimena u režiji Nije DaKoste.

Naslovna fotografija: Warner Bros. Pictures/ Universal Pictures