Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Filmski maraton klasnih borbi posle roštilja na Avali

AUTOR: Gavrilo Petrović 01 May, 2019
Filmski maraton klasnih borbi posle roštilja na Avali

Piše: Gavrilo Petrović

Međutim, u istoriji prošlog i ovog veka, mnogi i mnoge jesu se borili. I izborili, za mnoga prava koja sad deluju kao privilegije (tih 8 sati posla dnevno, na primer, zvuče kao okrutni podsetnik neke lepše prošlosti, kad se još i prekovremeno plaćalo; sezonski berači voća danas u Srbiji imaju oksimoronski „usmeni ugovor”, zahvaljujući našim revolucionarnim drugovima iz NALED-a; „dečiji rad” je zabranjen, ali sprem’te se za „dualno obrazovanje”). Nekim borbama posvećujemo datume – 8. mart, recimo, ustanovljen je posle štrajka tekstilnih radnica u Njujorku 1908. godine, kada ih je 129 umrlo u požaru jer ih je poslodavac zaključao u fabriku kako se ne bi pridružile svojim pobunjenim sestrama. Fun fact. Drugi heroji i heroine anonimni su; kao, često, i njihovi grobovi. Seljaci, istovarači na dokovima, rudari, gejevi i lezbejke, samohrane majke, šljakeri. Svi su bili samo obični ljudi koji su u nekom trenutku rekli: ne može. I udružili se.

I ima nekih filmova koji manje ili više verno prikazuju te borbe. Ne moramo da čitamo cigletine o radničkom pokretu kad posle pragnjeta možemo da se raspištoljimo uz Slaja Staloneta. Da vidimo šta je kroz skoro stotinu godina ostalo isto, što se više menjalo. Možda nešto naučimo. Naposletku, Bog pomaže onima koji pomognu sebi.

Plodovi gneva (1940)

Tom Džoud je takva književna figura da je Brus Springstin, bard radničke klase, napisao pesmu o njemu. Duh odbrane potlačenih zaposeda oči Henrija Fonde u retkom filmu Džona Forda gde kauboji ne sele krave s jednog kraja Amerike na drugi, već se čitave porodice seljana kojima vetar Oklahome uništava useve sele, trbuhom za kruhom, za Kaliforniju, zemlju obećanu, gde narandžu možeš da ubereš sa drveta na ulici, tako bar kažu.

Seljaci ne mogu da ispostave dovoljno berićetnu letinu, te ih ćeraju sa ognjišta. No, nemojte kriviti firmu koja poseduje zemlju (podsetimo, ovo nije feudalizam, već kapitalizam) jer njima račun ispostavlja banka. „Ima li banka predsednika?” pita jedan farmer. Jok, samo menadžera, koji izvršava naređenja što stižu sa Istočne obale. „Koga onda da upucamo?” pita američki seljak. Može biti da se on bori sa nečim apstraktnim. U zasluženo srceparajućoj sceni, jednom iz sela daju 3 dolara – deca ima da mu jedu bar tri dana! – da im traktorom razruši kuće.

Hodočašće „Okija” do obećanog posla frapantno liči na put koji prolaze današnje izbeglice. Neka dobra duša pomogne, ali uglavnom ih pljuju i odbacuju. Rasizam je sveprisutan. „Oni nisu ljudska bića”, prokomentariše „Okije” jedan. „Nijedno ljudsko biće ne bi živelo u takvoj bedi.” Porodica koju pratimo preti da se raspadne, još ponajmanje zato što praroditelji ne dožive dolazak na odredište. A u Kaliforniji ih čeka samo ogoljeno izrabljivanje. Prvo ponižavajućih 5 centi po tovaru ubranog voća – uz večnu repliku svakog gazde: „Ako nećeš ti, ima ko ‘oće” – a onda 2,5, što je matematički nedovoljno i jednoj osobi da se prehrani kako bi sutradan mogla ponovo da bude eksploatisana. Dakle, vi krepajte, stižu novi. I u Evropi su to zvali „radni logori”.

Da je igra nameštena, provali bivši, propali propovednik koga su poveli sa sobom. Uopšte u ovakvim holivudskim filmovima, komunjaru igra pop. On nađe novu svrhu u socijalnoj pravdi i zazivanju štrajka. „Breskve su zrele. Zamislite da niko od nas ne izađe da ih obere. Moraće svima da plate 5 centi po korpi.” Zamišljam. A vi možete da zamislite kako pričer završi. Ali, Tom Džoud postaje njegov apostol. Posle kontrasta u vladinom kampu – gde vladaju ljudsko dostojanstvo i samoupravljanje, nema policije, ali nema nešto ni posla, reklama za Ruzveltov nju dil, realno – Tom Džoud mora da bega. No, porodica mu je jača nego ikad, jer iako njega nema, on je svuda: kadgod pandur prebija nekog, on biće tu… Znate već pesmu.

Na dokovima Njujorka (1954)

Za kolektivno pregovaranje potrebna je kolektivna platforma: dakle, sindikat. Ali neko to mora i da vodi. Demokratsko udruživanje ode kroz prozor ako se vođstvo otuđi: korumpirani šefovi sindikata koje ne biraju oni čiji interes treba da zastupaju poznati su fenomen u nas. No, šta kad kriminalni sindikat preuzme radnički? Postane najefektniji poslodavac, ispostavlja se u čuvenom filmu Elije Kazana. Nad scenom koja provejava kroz mnoge filmove sa ove liste – jutro pred fabrikom kad se iz mnogoljudne rezervne armije rada biraju srećni pojedinci koji će tog dana moći da arbajtuju – mafijaški bosovi u skupim odelima naslađuju se nad gungulom koja nastaje kad neko razbaca ulaznice za rad kao novčiće pred okupljene mučenike, tako da se među sobom izbore za titulu dovoljno dostojnog radnika. Srećom pa danas više nije tako, i sindikatima iz Nju Džerzija više nimalo ne vlada mafija.

Samo jedan čovek dovoljan je da svojim svedočenjem razbuca tu travestiju, ali mora da stavi sve što ima na panj. Taj čovek je mladi Brando u najlepšem izdanju, propali bokser i obavljač sitnih prljavih poslova za bosa. Da ga pogura u pravcu svetlosti i pravde potrebna je jedna dobra žena, i vaš dobroćudni agitator iz kraja – Karl Malden, koji igra katoličkog sveštenika. Autentično samoorganizovano sindikalizovanje odvija se u podrumu crkve.

Svedočenje pred nadležnim organima nešto mnogo i ne pomogne. Niti Brandove šaketine – prebiju ga ko vola u kupusu. Tu bitku ni ne mogu da dobiju pesnice, već dizanje u dvanaestoj rundi, i golgota kojom bokser prošepa da bi svojim telom dopremio legitimitet pred noge sindikalnog predstavnika koji zaista zastupa radnike. Amin.

(A svaki put kad se zapitate kako je ovo prošlo u Holivudu usred „crvenog bauka” i Elije Kazana koji potkazuje kolege, imajte u vidu da je negativce trebalo da igraju „komunisti”. Ali nijedan scenarista nije mogao da smisli kako. Na stranu što su verovatno svi bili „crveni”. Najbolji jesu.)

F.I.S.T. (1978)

Dvoipočasovna epopeja o fiktivnoj „Federaciji međudržavnih kamiondžija” proteže se kroz decenije, a kreće 1937. kada Silvester Stalone glasno promumla kako više neće da trpi 14 sati rada za nadnicu od osam, i druge divne mere kojim potvrđujete svoju vernost firmi i društvenu harmoniju između tajkuna i prola što istovaruje ribu u nekom hangaru za kikiriki. On pomisli da je kod šefa izboksovao bolje uslove za svoje kolege, sutradan popije otkaz (klasika), i zaposli se kao marljivi i nametljivi sindikalac, nešto između Džimija Hofe i Isusa Hrista. Što uglavnom znači još batina. Apolo Krid, Mister Ti, i Ivan Drago zajedno nisu jači protivnici od organizovanog kapitala. Ovde saznamo i kako se mafija ubaci u sindikat: da štiti radnike od poslodavčevih štrajkbrejkera (jer država sigurno neće). Vremenom, Slaj postaje izrazita – i nepotkupljiva – figura u sindikalnom pokretu kamiondžija koji počne da broji milione. Paralelno s njegovim usponom, šef sindikata zgrće pare i bahati se velelepnim prostorijama organizacije. Tom su, naravno, od početka puna usta „komunističkih infiltratora” i pomirljivih zdravorazumskih teza o tome kako i gazda mora da napravi profit. Pogađate koga na kraju roknu.

Stalone vaskrese.

Norma Rej (1979)

Obične hrabre žene koje se dignu protiv korporativnog zla donose Oskare glumicama koje ih tumače. Nikad sestra Erika Robertsa ne bi fasovala zlatnu statuu da nije igrala Erin Brokovič. Meril Strip redovno mazne nominaciju, pa je tako i za Keren Silkvud. Ali najživotnije ovaploćenje samohrane majke kojoj dozlogrde uslovi na poslu, i najzasluženiji Oskar za takvu ulogu, odlaze Seli Fild za naslovnu junakinju filma Norma Rej. Igra ni manje ni više nego tekstilnu radnicu na Jugu, gde su uslovi ostali manje-više slični kao u vreme njenih koleginica iz njujorških fabrika tri četvrt veka ranije – radnici i radnice tekstilne industrije sindikalizovali su se poslednji. Norma živi kao svaka druga radna žena: podiže decu, brine o kevi kojoj je sluh otišao od bučnih mašina na radnom mestu, spava s oženjenim muškarcima dok pokušava da nađe jednog poštenog.

Čim krene da bundžija na poslu – te nema ventilacije pa ne može da se diše, te nema stolica za ljude sa već proširenim venama; nikad kraja izvoljevanju – majstori joj odma’ daju minimalnu povišicu i unapređenje kojim će je zavaditi s ostalima. (Kad provali foru, ona odbije i vrati se u niži rang zaposlenih.) U grad dolazi sindikalac, ne prvi koji je pokušao tu nešto da organizuje. Ne ide ni njemu. On je autsajder, agitator… Jevrejin… Zato samo u nekim obližnjim crkvama mogu da drže okupljanja. Ali, Norma se ispostavi kao savršena spona između zajednice i njega, tu je da prevede na narocki njegove višesložne akademske reči, da agituje udarnički i odnese pobedu, i sve to u opuštenoj atmosferi angažovanog Holivuda 1970-ih. Nije li lepo kad filmovi po istinitim pričama imaju srećan kraj?

Oni žive (1988)

Da prikaže stvari onakve kakve jesu i nazove ih pravim imenom, ponekad je neophodna paranoična naučnofantastična alegorija. U opičenom remek-delu Džona Karpentera iz doba najvećeg hejta prema Reganu i japijima, odnosi moći su jasni, crno na belo. Bukvalno. Naočare koje nađe naš junak prikazuju stvarnost ogoljeno, kao crno-beli film. Kroz njih vas sa bilborda ne gleda reklama za banku. Samo piše:  POKORI SE. Dolari nisu zelene novčanice, već bele hartije sa kojih vas gleda natpis: OVO JE TVOJ BOG. Postane luđe, ili bar koliko je moglo da bude u doba pre Dejvida Ajka: naši vlastelini, naime, nisu samo druge klase, već i rase. U smislu – nisu sa ove planete. Tu su, među nama, „prerušeni” u biznismene i druge uspešne ljude. Predsednik je jedan od njih. Grupica pobunjenika sastaje se po crkvenim podrumima, u scenama koje baš podsećaju na sastanke malih tajnih sindikata u povoju, sa konačnim ciljem da svrgnu odašiljač ove masovne hipnoze. Nikada se bitka ne vodi samo na nivou „baze”, već i „nadgradnje” – ideologije. Za nešto više o tome, tu je komunjarski dabar:

Pride (2014)

Uvek će biti šta da se nauči u sukobu sa gazdama – stalno neka nova smicalica i iz nje nova lekcija. No, postoji jedna metoda koja se ne menja i koja će uvek čarobno presecati kroz sve druge, veštačke podele među ljudima. I teško da postoji susret koji to bolje opisuje od onog koji sa toliko šarma prikazuje Prajd. Prateći čuveni štrajk rudara sredinom 1980-ih u Britaniji, neki gej aktivisti i aktivistkinje iz prestonice zapazili su da ih mrze iste sile: policija, žuta štampa, i Megi Tačer. Što ih stavlja u isti pac, ako mogu da prevaziđu predrasude, od kojih seksualne nisu bile jedine – ovo „tetke” iz Londona, ono rudari iz Velsa. Sitkom situacije slede. Ali ono što vas dirne je to kako su premostili jaz. Škvadra iz Londona naprosto im je pružala solidarnost – slali su novac koji su prikupljali za porodice rudara – ne tražeći ništa zauzvrat. I bili su istrajni u podršci, čak i kad se od rudara i Gospod Bog oprostio. U nekom trenutku, neprijatnost je samo moglo da nadvlada poštovanje. Iako je Gvozdena Megi – SPOJLER! – ugušila štrajk rudara, na sledeći Prajd stiglo je toliko podrške iz radničke klase da su ponosite sindikalne zastave koje zahtevaju „mir i socijalizam u svetu” paradirale na čelu kolone. Možda poslednji put sa toliko sjaja – i po kojom šljokicom – u tom veku, oni koji pod svačijim žrvnjem završe poslednji išli su prvi. Među jednakima.