Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kritika serije „Emily in Paris“: „Merde! I’ve stepped into shit!“

AUTOR: Zoran Janković 14 Oct, 2020
Kritika serije „Emily in Paris“: „Merde! I’ve stepped into shit!“

Podosta halabuke, što iskrene, gledalačke, što one inicirane i podstaknute od strane produkcije i prikazivača, se u ovih samo par sedmica podiglo oko nove Netfliksove serije naslovljene Emily in Paris. Nije najjasnije zašto, budući da je reč o sasvim očekivano tvrdokornoj konfekciji na temu hipersaharinskog rom-koma, ovog puta u deset polusatnih epizoda.

I zaista – dosta toga (a ne samo trejler i promotivna kampanja) ukazivalo je na ovako nešto, a to se ponajpre odnosi na Darena Stara na poziciji kreatora i producenta ove nove Netfliksove mamipare za najširu i, reklo bi se, ne baš zahtevnu publiku. Daren Star je bio alfa i omega sada već klasičnog rada, serije Seks i grad (Sex and the City), i ta mustra ovde postaje izrazito upadljiva. Junakinja Emily in Paris je Emili, mlada, naivna i iznimno entuzijastična i poletna marketinška stručnjakinja za plasman isključivo luksuzne robe koja sticajem (scenarističkih) okolnosti iz matičnog Čikaga dospeva u Pariz, gle čuda, usred proleća. Ona ima zadatak da preporodi sestrinsku, a klonulu marketinšku kompaniju, da ih uvede u svet digitalnih čudesa prodaje, oglašavanja i obmana. Pritom će morati da prođe kroz varijantu sita i rešeta na temu sudara oprečnih kultura i svetonazora, uz veliku verovatnoću za romansu života na toj ljubavnoj vrtešci koja, kanda, svima sa relaksiranijih ekonomskih pozicija prispelim u Pariz nekako neizostavno sleduje.

Emily in Paris treba biti shvaćena kao bajka, kao ciljana šećerlema kratkog roka trajanja, ali ono što je razgnevilo dobar deo gledateljstva u raznim delovima sveta je to drastično insistiranje na hipertrofiranoj beslovesnosti kao suštine te, ako ćemo, ne baš duhovite komedije i ne baš uverljive i emotivne romanse. Zapravo, Emily in Paris očitava podosta zbunjujuće razmahane autorske obesti i nemara, sva je prilika, usled dubokog uverenja da se projektovano dominantnoj ženskoj publici pod izgovorom i pod parolom lahorastog rom-koma može podvaliti bilo šta, pa i ova donekle uvredljiva i lako kvarljiva koještarija i parada najopštijih među opštim mestima, zicer-rešenja i tupavosti kao krovni koncept. Emily in Paris se, naime, na česte mahove bez previše ideje kako da do te tačke dobaci i na kraju bez imalo uspeha, čak i podsmeva svetu koji očito objektivizuje, radikalno romantizuje i čije mu pukopojavne atrakcije predstavljaju jedan od ključnih aduta za proboj do što brojnijeg gledateljstva.

Priča je lišena i najbleđih tragova bilo kakvih naznaka inovativnosti ili nastojanja da se poigrava stilemama izabranog žanra, zaplet je rudimentaran, a dramaturgija teška pešadija. Priča progresivno i, čini se, sama od sebe ide napred, nošena tom svojom reciklažnom suštinom, a na koncu, ova serija biva rasklimatan film na dobro poznate teme preinačen u nepotrebnih deset serijskih epizoda. Ovome treba dodati i neukusne ode beslovesnom konzumerizmu, te obilje rasnih i kulturoloških stereotipa, provincijalno umrežavanje likova koji se naprosto sudaraju po Parizu kao što bi to bio slučaj u nekakvoj mikro-kasabi. Ima tu i neumesnog humora, pokušaja leksičkih igrarija, promašenih pozajmica i referenci u rasponu od Džona Votersa, preko Odri Hepbern, pa sve do Keri Bredšou, očito Emiline preteče i sad već drevne rođake na idejnom planu. Lili Kolins u glavnoj ulozi ovde čini šta može, oslanjajući se na gotova i oprobana rešenja, gotovo pa mehanički ilustrujući lik koji je sačinjen od najpotrošnijih stereotipa – zatupaste influenserke sa očitim problemom raspona pažnje kada su iole značajnije stvari u životu u pitanju, koja ratuje sa novim i nadobudnim saradnicima i tiho pati za komšijom, ćutljivim seksi kulinarom vrhunske klase, a završi u brzopoteznom zagrljaju takođe oku ugodnog profesora semiotike, koji je u isti mah pritajeni teški snob pariškog podtipa…

Emili i Srpkinja

Ipak, možda prethodnih nekoliko hiljada karaktera (a tu dodajmo i nužnu osudu ismevanja ponizne manekenke iz Srbije u jednoj od ranijih epizoda, kao i raspomamljene romantizacije tzv. nebuloznih poslova – a o knjizi Nebulozni poslovi Dejvida Grejbera ćete na City Magazinu čitati narednih dana) nekako neizostavno pada u senku činjenica da Emily in Paris pred gledaoce stiže u visoko ispoliranom pakovanju izrazito pitke serije brzog ritma pripovedanja i naglašeno šarenog dizajna. Ma koliko suštinski bila bezumna i uvredljiva po one kojima se prevashodno obraća, možda ova serija zapravo pogađa tačnu meru očekivanja onih kojih, avaj, i dalje ima mnogo, mnogo, mnogo…, a koji bi „samo da se opuste uz neku seriju i film“. Njima i takvima i na radost i na čast.

Fotografije: Netflix