Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Od Elen Ripli, do Harli Kvin: Šta se desilo sa ženama u holivudskom filmu?

AUTOR: Ljubisav Panić 08 Apr, 2020
Od Elen Ripli, do Harli Kvin: Šta se desilo sa ženama u holivudskom filmu?

Holivud trguje ravnopravnošću. Uprkos tome što živimo u vreme Me Too pokreta, samosvesna filmska žena ostaje neprepoznatljiva u senci njene plastične tržišne imitacije. Heroina je sve manje u letnjem bioskopu, a sve više na lako dostupnoj televiziji. U ime filma, vreme je za uzbunu.

Opasnost od komercijalizacije feminizma ne krije se u navodnoj ugroženosti tradicionalnih vrednosti, koje se decenijama koriste za sputavanje slobode. Krije se u tome što Holivud banalizuje savremenu žensku borbu, čime ona gubi na snazi i postaje odbojna. Na isti način tretiraju se drugi socijalni problemi, kao što su diskriminacija afroameričke i LGBT manjine.

Film Charlie’s Angels nije ispunio očekivanja na bioskopskim blagajnama (foto digitalspy.com)

Svi se danas bave „ženskim pitanjem“, a niko ne uspeva da pruži adekvatan visokobudžetni odgovor na njega. Borba za ravnopravnost pretvorena je u jeftin pamflet. Problemi žena su zastavice kojim se sporadično maše u epizodama traljavih filmskih narativa. Birds of Prey, Star Wars, Charlie’s Angels i Underwater su, na primer, poslednji filmovi koji su omanuli u istinskom odavanju počasti ženama, iako su žene bile upletene u njihov nastanak.

Harli Kvin je funkcionisala toliko dobro u filmu Suicide Squad da se izborila za sopstvenu akcionu komediju Birds of Prey. Sada je nema. Na njenom grobu cereka se Džoker, koji se kandidovao za Oskara. Dojučerašnja omiljena lujka postala je maloumna karikatura iz dečjeg filma. Suvišno je isticati da neki novi nastavak s njom više niko nema želju da pogleda, a neće ga ni biti.

Film Birds of Prey režirala je Keti Jan (foto nytimes.com)

S druge strane, u poslednjoj Star Wars trilogiji, Rej je osmišljena s onoliko elana koliko se može pronaći u studentskim vežbama. Priča o nesrećnim siročićima toliko je puta prežvakana u udaljenoj galaksiji da se ceo Star Wars serijal čini kao specijalizovani dom za nezbrinutu decu. Tog sindroma nisu bile pošteđene ni nezavisne Star Wars epizode, pa se i za junakinju filma Rogue One ne može reći ništa, osim da je dete otrgnuto od roditelja. Ali, to je već neka druga priča.  

Ovde je problematično što se u figurama poput Rej vidi krunski dokaz ženske emancipacije. Šalje se poruka da film A produkcije ne beži od žena, ali se zanemaruje da ih modeluje po muškom uzoru. Likovi se, generalno, u Holivudu ne pišu dobro, ali su muškarci ostali na svome. Dok duše nedostaje kod oba pola, junakinje su te koje izgledaju kao da su nastale u poslednjem trenutku produkcije, kad je odlučeno da glavni akter ipak neće biti mačo junoša. Sporadični i tupavi gestovi heroina tu su da nas ubede u suprotno (Rej koja odbija da je Fin drži za ruku, na primer).

Dejzi Ridli kao Rej, glavna junakinja poslednje Star Wars trilogije (foto pinterest.at)

Stara rediteljska garda pokazala je da ima daleko više pameti i talenta. Nažalost, nema nikoga da je nasledi. Ridli Skot (Alien, Thelma and Louise), Džejms Kameron (Aliens, Titanic, The Terminator) i Džordž Miler (The Witches of Eastwick, Mad Max: Fury Road) uspešno su osmišljavali žene od akcije, ali i od krvi i mesa. Prikazivali su ih moćnim kad većina nije. Na početku njihovih karijera koje, srećom, još uvek traju, bio je čist izraz bunta insistirati na snažnim predstavnicama „slabijeg pola“. Holivud je kapitulirao i rezultati su bili istorijski. Kad novije generacije pokušaju nešto slično, vraćamo se nekoliko koraka unazad. Dobijamo solidnu ali precenjenu Čudesnu ženu, Laru Kroft koje se više niko i ne seća, bledu kapetanku Marvel, Čarlijeve anđele bez krila i Underwater, film čija je junakinja zaplivala ka toliko patetičnom finalu da se na putu do njega udavio svaki gledalac. Ridli Skot je sve to obradio pre dvadeset i kusur godina u filmu G.I. Jane, kad je imalo mnogo više smisla nego sada.

Sigurni Viver na setu filma Alien (foto ourgoldenage.com.au)

Nije, dakle, pogubno što se otključavaju vrata koja muškarci nikada nije ni trebalo da drže zaključanim pred ženama. Pogubno je što kroz njih prolazi licemerje. Filmovi se u većini slučajeva ne bave suštinom Me Too pokreta, već lepljenjem Me Too nalepnica. Nova žena blokbastera potpuno je neinspirativna. „Napredovala“ je od seks-igračke do ispraznog seksi robota za sricanje stihova o nezavisnosti. Ona je političko-industrijska tvorevina, čiji je zadatak da pred publikom kaže ključne reči, koje bi trebalo da posluže kao dokaz da je sada sve u redu. Patrijarhata, šatro, više nema – došlo je doba samosvesne, cool devojke, koja na dubljem nivou, paradoksalno, ne postoji. Ništavilo probija glazuru i postavlja važno pitanje: ima li tu zaista mesta za ženski pogled na svet i istinsko viđenje ženske slobode? Ili žena još uvek živi samo na marginama, u odličnim niskobudžetnim ostvarenjima (Ex Machina, Bombshell, Booksmart, The Invisible Man…)? Videćemo da li će Black Widow pružiti odgovor.

Nisu sve žene ratnice u filmu Mad Max Fury Road, ali se svaka bori za svoju slobodu (foto businessinsider.com)

U međuvremenu, bežanje od adekvatne obrade ženskih problema izaziva divljenje prema kultnim ostvarenjima. Elen Ripli je nekada šetala u donjem vešu na kraju filma Alien, ali samo bi budala, koja je prespavala falusno čudovište, mogla u tome prepoznati seksizam. Sara Konor, iz filma The Terminator, postala je do drugog dela serijala opaka gotovo koliko i mašina koja je proganja. Rouz iz filma Titanic rekla je više o pobuni protiv tradicionalnih normi od bilo čega drugog što se moglo videti u poslednje vreme. Furiosa, ćelavo siroče Džordža Milera, uspelo je da zaseni čak i naslovnog junaka. A hvala i filmu Gravity što postoji.

Pozicija likova ispred kamere suptilno šalje poruke – u filmu Titanic Rouz stoji iznad Džeka dok se on prema njoj odnosi s poštovanjem (foto instyle.com)

Sve pomenuto, konzumiralo se uz kokice i preraslo ih. A šta nam se nudi danas? Dostojanstvo žene na filmu brani se pomodnim floskulama i kopijama šovinističkog diskursa, umesto originalnim, promišljenim i fenomenalnim junakinjama. Nije problem što ne dobijamo savremeni ekvivalent Elen Ripli ili Rouz na godišnjem nivou. To su kultne uloge i pojavljuju se retko. Problem je što za njima više niko ne traga. Mlade autorske nade visokobudžetnog komercijalnog filma robovi su bez stila. Nevažno je da li će sledeći Marvelov ili Diznijev film režirati žena, kad je industrija, očigledno, pronašla novi način da joj oduzme svaku autentičnost.

Naslovna fotografija – detalj sa postera filma Birds of Prey (foto ihartradio.ca)