Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Ženske borbe na FEST-u

AUTOR: Gavrilo Petrović 05 Mar, 2019
Ženske borbe na FEST-u

Piše: Gavrilo Petrović

BOJNO POLJE: DVOR

Miljenica

U Miljenici, tako, vladaju Engleskom. Šalju muškarce u rat, pobeđuju ih u odmeravanju nadr**nim pogledima, upravljaju kraljevstvom, nameću poreze torijevcima, blokiraju prilaz Kraljici; oštre su na jeziku, još brže s kuburom, i šalju najubojitija pisma, ona koja nikad ne stignu. Koliko im je čak i na dvoru 18. veka telo bilo bezvredno i svima dozvoljeno za iživljavanje ako nije zaštićeno plemićkom titulom, tu su stalno da ih podsete muškarci – čak i Kraljica se priseća silovanja koja je preživela u mladosti – ali podsete se, bogami, i, onako, sestrinski, među sobom. To što rade muškarcima nije ništa u poređenju sa onim što priređuju jedna drugoj. Padne tu poslovično bičevanje, obavezna doza trovanja, sve one divote koje će inspirisati „gejmotron” da ih rabi dok ne pokvari igricu, a koje su ovde opet tako sveže i životne. U sigurno najmodernije snimljenom filmu na celom FEST-u, sa tri glumice na vrhuncu svoje moći – realno, ne zna se koja je bolja – u jednom od onih izhajpovanih ostvarenja koja slučajno stvarno vrede, sudbina toka engleske istorije određuje se u borbi dve žene za naklonost treće. E, to je rat!

BOJNO POLJE: BRAK

Žena

Dobro znamo da nema poprišta ljućih borbi od bračnog kreveta, i svog bagaža koji u njega stane. Kad je potrebno da intimne afere srca poprime operetske proporcije kroz samo jedan, odmeren pogled skrhane ledene kraljice, zovite Glen Klouz. U Ženi, ona je supruga pisca. I to pisca koji treba da primi Nobelovu nagradu za sve te divne knjige koje je napisao/la. Da, dobro ste pročitali: jer, naravno, kako se klupko zajedničkog života odmotava kroz flešbekove, shvatamo da se pri podeli posla u ovom braku njena uloga nije svodila samo na muzu; niti samo na prvog i najvernijeg čitaoca; niti samo na najstrožeg urednika; te da floskula o onoj što stoji „iza svakog uspešnog muškarca” uglavnom, a ovde posebno, znači puno nevidljivog rada. Gaji decu jednom rukom, ispravljaj njegove beživotne dijaloge drugom, dok on muva neku tvoju mlađu verziju istim citatima kojim je muvao tebe. Jedan od trijumfa filma je koliko perverzne dimenzije počinju da poprimaju njegove istrajne zahvalnice supruzi na tako silnoj podršci što više otkrivamo o njihovom procesu. Ali, prava i maestralna misterija je njena motivacija da decenijama pristaje na to, zar ne? I u knjizi Meg Volicer, i u scenariju Džejn Anderson, ali najviše u novim nijansama suzdržanih izraza na licu Glen Kloz, krije se nešto malo složenije od tek zanemarene, nezadovoljene žene.

BOJNO POLJE: ULICA

Uništiteljka

Kada ne dobijete ono jedino što ste želeli, šta od vas ostane? Odgovor je u prvom kadru Uništiteljke, na licu Nikol Kidman. Ovo nije klasično poružnjavanje za Oskara, već lice koje na sebi nosi sve tragove hronične alkoholisanosti, fizičke zapuštenosti, mentalne ruiniranosti, i duhovne komiranosti. Kidman ga dobro nosi; ima taj izgubljeni pogled. Kada treba da ovaploti hardkor policajku u dijalogu ili akciji, međutim, dobijamo odgovor zašto nije bila na užem spisku nominovanih za nagradu Akademije: takva neubedljivost, naime, nije viđena još otkako je Sandra Bulok žvakala žvake i upadala prva na vrata sa specijalcima u Murder by Numbers. Svejedno, fascinantno je pratiti njenu detektivku koja se, posle incidenta koji joj odredi dalji tok života, sunovraćuje u sve niže krugove losanđeleskog pustinjskog pakla, gde Sunce služi samo da isuši ono malo što još nisi prodala od duše, često tako da lik koji tumači Ejmi Adams u Sharp Objects zadeluje kao oličenje psihičke stabilnosti.

Svet je za nju izgubio smisao kad je izgubila partnera (u oba smisla reči) s kojim je bila ubačena u ekipu za pljačkanje banke, a zatim odlučila da pobegne sa sve lovom, na neku od poznatih odredišta do kojih junaci i junakinje ovakvih priča o moralnim posrnućima i ukletoj ljubavi nikad ne stignu. Pusto ostrvo; Meksiko; bilo gde gde bi mogli da budu sami i zajedno – u svojevrsnu kućicu u cveću, izmaštani hepiend zbog kojeg kraj drugog čina utoliko više zaboli, a treći je ništa više od potrage za krvavim iskupljenjem u svetu bez Boga. Kad počnemo da je pratimo, godinama kasnije – kao i Žena, film se odmotava u sadašnjem i prošlom vremenu, ali do kraja ponudi i fin obrt sa narativnim ravnima – jedino što je održava su slučajevi na kojima radi. Živne kad joj se – u šiframa – javi onaj koga najviše krivi za svoju sudbinu. Do kraja možda i preživi, no, ne brinite, iznutra je sasvim mrtva. Ako Kidman i ne sija, rediteljka Kerin Kusama razmahuje se nekim uzbudljivim rešenjima i iznalazi svakakve načine da prikaže zlokobnu prozračnost jedinstvenog kalifornijskog Sunca.

BOJNO POLJE: BOJNO POLJE

Ratnice sunca

Rediteljka Eva Huson nije baš Ketrin Bigelou, ali su njeni prikazi borbi prsa u prsa i kalaša na kalaš dovoljno neposredni da vas presele na, kako konzervativci vole da kažu, poslednju liniju odbrane evropske civilizacije. Dobri su izgledi da taj front i danas brane junakinje fikcionalizovane u Ratnicama sunca: kurdski bataljon sastavljen skoro isključivo od bivših zatvorenica Islamske države. I ovaj film, dakle, nudi neke moguće odgovore na pitanje šta ostane kada vam uzmu sve.

Okorela ratna reporterka Matilda – snejkpliskinovskog poveza preko oka – nedavno je izgubila partnera, takođe novinara, i umesto da se suoči s tim, hita da se što pre vrati na ratište. „Majka koja ne priča sa svojim detetom, reporterka koja nije na mestu događaja…” Oseća se bez svog mesta, van vinkla. Naša bela vodilja kroz bliskoistočni svet, međutim, na frontu nalazi ove drugarice po ideologiji („Žene, život, sloboda!” njihov je poklič), sestre po plaćenoj krvi. Šta ostaje ženama kojima su ISIL-ovci usred bela dana pred očima streljali muževe, očeve i braću, po kratkom postupku, a mušku decu odveli u škole za „laviće”, da ih poduče ubijanju? Samo srce u junakinje. Oduzmi im ono što vole, boriće se protiv tebe do poslednjeg daha, za svoju decu i svu onu nerođenu usled pošasti od milja zvane Daeš.

Matildi se prva među jednakima ističe Bahar (Golšifteh Faradani), snenih, ukletih očiju koje mesecima nisu videle sna. Paralelno sa sadašnjim vremenom kada žene planiraju smeli proboj u ponovno zauzimanje svog grada, u flešbekovima saznajemo i zašto Bahar ne spava, i zašto ima taj pogled u očima, ceo put od žrtve do hladne osvetnice. Rat polova nikad nije tako izražen kao kada Kurdkinje u jurišu leleču, a ISIL-ovci se trigeruju na sam zvuk (podsetimo: ako ih usmrti žena, ne idu u raj, ne prolaze start, ne mogu da pokupe svojih 70 i kusur devica). A nesvodiva sveobuhvatnost ženskog iskustva kao da je najprisutnija u kontrastu koji pružaju scena uzavrelog pucanja na neprijatelja i scena oplakivanja pale drugarice, jedna do druge. Hrabrost, najbolje podsećaju one čija su tela izloženi štit, nije samo borbenost, već i ranjivost.