Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

„Zovi me svojim imenom“, od knjige do filma i natrag

AUTOR: Đorđe Bajić 31 Jan, 2019
„Zovi me svojim imenom“, od knjige do filma i natrag

Piše: Đorđe Bajić

Filmovanje popularnih književnih dela je dobro poznata praksa, kako u Holivudu tako i šire. Čitane knjige su obično veoma privlačne filmskim producentima, pre svega zbog komercijalnog efekta. Relativno svež primer je ekranizacija erotske trilogije Pedeset nijansi – pomama oko knjiga prerasla je u pomamu oko filmova, pa nekoliko godina nije moglo da se živi od gospodina Greja i njegovih kravata. Knjige E.L. Džejms i ekranizacije (prvu je režirala Sem Tejlor-Džonson, druge dve Džejms Foli) postale su prvoklasni popkulturni fenomen, ali sva buka nije mogla da prikrije ono ključno, a to je da su i knjige i filmovi trivijalni i bez istinske vrednosti (paradoksalno, ekranizacije su bile superiornije u odnosu na loše napisanom pornografijom ispunjene predloške, ali to je već tema za neki drugi tekst). U tom kontekstu, dolazimo do priče o romanu/filmu Zovi me svojim imenom.

Roman je objavljen čitavu deceniju pre ekranizacije, još 2007. godine, i inicijalno nije privukao veću pažnju. Asimanov retro roman o „letu koje će promeniti sve“ nije prošao posve nezapaženo, njegovi kvaliteti su prepoznati odmah po objavljivanju, ali sve do pojave filma nije postao međunarodni bestseler i fenomen o kome bruji čitav internet. Autor romana, američki književnik Andre Asiman, već dugo je miljenik književne kritike, njegova proza je nagrađivana i poređena s delima Darela i Čehova, ali je za njega do 2017. znao relativno uzak krug posvećenika i poklonika kvalitetne književnosti. Gvadanjino je svojom adaptacijom ključno pomogao Asimanovu književnu karijeru – prodaja romana Zovi me svojim imenom se utrostručila, usledili su novi prevodi, kao i sveopšti porast interesovanja za Asimanovo stvaralaštvo.

Film je najviše pažnje privukao oko dodele Oskara

Film je najviše pažnje privukao oko dodele Oskara

Film je premijerno prikazan na festivalu Sandens početkom 2017, nakon čega je postao prvoklasna senzacija. Medijska pompa je kulminirala negde u vreme dodele Oskara. Zovi me svojim imenom dobio je četiri nominacije Akademije – za najbolji film, najboljeg glavnog glumca (Timoti Šalame), najbolju originalnu pesmu (Sufjan Stivens) i najbolji adaptirani scenario (Džejms Ajvori). Ajvori je te večeri pošao kući sa zlatnom statuetom, ali i svi ostali uključeni u ovaj projekat mogli su da budu zadovoljni. Zovi me svojim imenom je postao jedan od najhvaljenijih filmova godine, uz to komercijalno veoma uspešan (posebno imajuću u vidu da je u pitanju ljubavna drama od preko dva sata koja ne igra na kartu vladajućih seksualnih normativa), a karijere Timotija Šalamea i Armija Hamera su procvetale – Šalame je „preko noći“ postao jedan od najtraženijih mladih glumaca, a Hamer je konsolidovao svoje pozicije poljuljane nakon nekoliko komercijalnih promašaja.

Naslanjajući se na dugu tradiciju filmova o odrastanju i ulasku u svet odraslih, Gvadanjino je ponudio univerzalnu priču o buđenju seksualnosti i bolu prvog ljubavnog jada (to što je u pitanju istopolni par tu univerzalnost nije okrnjilo, već samo učvrstilo uverenje da su sva ljudska bića, bez obzira na seksualne preference, izlivena od istog materijala). Lepote seoske Lombardije su svakako doprinele privlačnosti Gvadanjinove vizije, baš kao i prvoklasna muzika Sufjana Stivensa (uz dodatak izbora pop hitova s početka 1980-ih, vremena u kojem se odigrava radnja), mada, naravno, najviše pažnje je privukao udarni glumački par. Hamer je, neosporno, nestvarno lep muškarac čije je prisustvo u filmu dragoceno (zaista je teško zamisliti bilo kog drugog glumca u ulozi Olivera), ali je mladi i do ovog filma gotovo nepoznati Šalame taj koji je pobrao najviše pohvala i privukao najviše pažnje, što i ne čudi imajući u vidu da je film ispričan iz perspektive lika koga tumači, sedamnaestogodišnjeg Elia. Zovi me svojim imenom su mnogi uporedili sa Bertolučijevom Ukradenom lepotom, paralele s Ajvorijevim Morisom su takođe neizbežne, s tim da treba napomenuti da Luka Gvadanjino sve te uticaje veoma uspešno inkorporira u svoje delo, ne posežući za persiflažom i uspevajući da postigne snažnu emotivnost koja je i najsnažniji adut ovog ostvarenja.

Emotivnost je ključna karakteristika u oba medija

Emotivnost je ključna karakteristika u oba medija

Na talasu uspeh filma, beogradska izdvačka kuća Štrik je krajem 2018. godine objavila srpski prevod romana Zovi me svojim imenom. Zahvaljujući ovom mudrom potezu, naši čitaoci su sada u prilici da uporede film i roman, te da se sa Asimanovim romanom upoznaju na srpskom jeziku, u odličnom prevodu Marije Obadović. Većina čitalaca i gledalaca, a među njima i ja, ovom književno-filmskom paru pristupa iz neuobičajenog smera: prvo su pogledali film, pa tek onda pročitali roman na kome je zasnovan. Imajući to u vidu, važno je istaći: ako vam se dopala adaptacija, Asimanov roman vas neće razočarati. Naprotiv. Čitajući roman, još bolje ćete razumeti film.

Srpsko izdanje romana „Zovi me svojim imenom"

Korica srpskog izdanje romana „Zovi me svojim imenom”

Ajvori i Gvadanjino postupili su pametno: najvećim delom ostali su verni predlošku, pokušavajući i uspevajući da u drugi medij što vernije prenesu Asimanovu priču o žudnji koja jedno naizgled sasvim obično leto pretvara u znojem i spermom natopljeno čvorište koje povezuje i obeležava živote junaka. Kao i u filmu, nema žurbe i priča se polako odmotava: Eliovi roditelji u svoju italijansku vilu primaju mladog diplomca Olivera, dvadesetčetvorogodišnjeg Amerikanca koji stanarinu i hranu „otplaćuje“ akademskim radom. Elio od prvog susreta s Oliverom (a zapravo i ranije, od trenutka kada je video njegovu fotografiju u očevoj korespondenciji) oseća privlačnost prema pridošlici, privlačnost koja se vremenom pretvara u opsesiju. Roman je ispričan u prvom licu, iz Eliove perspektive, što čitaoca stavlja u prednost u odnosu na gledaoca – Eliov misaoni proces, njegove sumnje i nesigurnosti, mnogo su reljefnije date u pisanoj formi. Za razliku od filma koji daje prospektivni prikaz leta 1983. godne, roman je ispripovedan u retrospekciji, iz perspektive Elia koji je odrastao muškarac, otac porodice. Ipak, fokus je na prošlosti, dok je ono aktuelno potisnuto na rubove (što opet ne znači da nije prisutno i da ne „boji“ događaje).

Neki aspekti knjige su manje naglašeni u filmu

Neki aspekti knjige su manje naglašeni u filmu

Iz filma je u potpunosti izbačen podzaplet o teško bolesnoj devojčici Vimini, Eliovoj starmaloj komšinici koja s Oliverom razvija prisan odnos, što je možda i bilo razumljivo imajući u vidu da nije ključno za centralnu priču. To i još nekoliko sitnijih intervencija na stranu, film je u prve dve trećine verna ekranizacija romana. Naravno, Elia bolje upoznajemo u romanu, mada, u suštini, film dosta precizno, bez upotrebe vojsovera, prikazuje njegova stanja kroz koja prolazi. Od trenutka kada Elio i Oliver svoj odnos iz prijateljskog/rivalskog prenesu u domen erotskog/partnerskog, dolazi do prvih krupnijih razmimoilaženja između romana i filma. Seks u romanu lišen je one zašećerenosti sa kojom je dat u filmu. Asiman ni jednog trenutka ne ugrožava svoj umetnički integritet uplivom banalno-pornografskog, ali je u odnosu na Gvadanjina mnogo eksplicitniji – što rezultira veoma zanimljivim nijansiranjem likova. Takođe, Eliovi i Oliverovi rimski dani mnogo su detaljnije opisani u romanu – poglavlje Svetoklimentski sindrom donosi razgranatu sliku gradskog života, sa mnoštvom epizodnih likova kojih nema u filmu. Elio u ovom delu pokazuje zanimanje za žene i devojke iz društva u kojem se obreo s Oliverom, što njihovom odnosu daje dimenziju koje nema u filmu. Iako su zaljubljeni i upućeni jedan na drugog, glavni junaci iz vida ne gube ni druge seksualne partnere – ili, preciznije, partnerke.

Prevod na srpski je izašao krajem prošle godine

Prevod na srpski je izašao krajem prošle godine

Ono što je u Ajvorijevoj/Gvadanjinovoj verziji bilo prevashodno pripisano Oliveru (mada se njegovo neprestano flerovanje sa devojkama u filmu može tumačiti i kao njegov pokušaj da od drugih prikrije svoju pravu seksualnost), sada postaje i deo Eliovog obrasca ponašanja. I sveobuhvatno gledano, roman poseduje panerotsku dimenziju koja je u filmu zatomljena homoerotskim (Elio, na primer, u filmu svoje seksualne randevue sa Marcijom prekida istog trenutka kada Oliver i on postanu ljubavnici, dok se u romanu sa oboje viđa paraleleno). To su sve zanimljive nijanse koje vode do završnog poglavlja romana (Mesta duhova) koje je u filmu reprezentovano sa dve, sada već čuvene scene – Eliovim razgovorom s ocem i završnim telefonskim razgovorom nakon koga kreće odjavna špica. Gvadanjino odlučuje da svoju priču završi u periodu leto-zima, dok Asiman u samoj završnici, na poslednjih 20-30 stranica, pravi ogroman vremenski skok i opisuje ono što će se dogoditi dvadesetak godina kasnije. Tu se roman i film potpuno razmimoilaze, a Asimanov epilog priči daje konačnost koju Gvadanjinova verzija namerno izbegava. Obe varijante su efektne na svoj način, pa će biti zanimljivo videti kako će Asiman postaviti nastavak romana na kome upravo radi – kao i šta će od toga iskoristiti Gvadanjino za drugi deo filma koji je takođe u planu. Šta god njih dvojica budu smislili i uradili, biće teško ponoviti ovo savršeno književno-filmsko preplitanje koje su postigli romanom/filmom Zovi me svojim imenom. Grom retko kad pogađa dvaput u isto mesto. Osim ako, možda, u pitanju nije drvo s breskvama.