Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Dvojni knjiški prikaz: „Zabluda Svetog Sebastijana“ Vladimira Tabaševića & „Uhvati zeca“ Lane Bastašić

AUTOR: Zoran Janković 18 Feb, 2019
Dvojni knjiški prikaz: „Zabluda Svetog Sebastijana“ Vladimira Tabaševića & „Uhvati zeca“ Lane Bastašić

Piše: Zoran Janković

Sasvim očekivano i srećom, Vladimir Tabašević i u svom trećem romanu tera po svom. I Zabluda Svetog Sebastijana (u izdanju Lagune) je poetskom izrazu veoma blizak roman meditativnog soja, s tim da ni ovog puta u Tabaševićevom tour-de-force izvođenju narečena meditativnost ne nosi sa sobom smireniji i spokojniji izraz. Upravo suprotno tome – Zabluda Svetog Sebastijana donosi sada već u velikoj meri jasno profilisanog i samopouzdanog autora u silovitom naletu na ono što predstavlja karijatide onoga što se da označiti i pojmiiti i kao roman o odrastanju naglašeno spoznajne fele.

Iako se srpska književnost katkad i autodestruktivno iscrpljuje u narativno nedvosmisleno ustrojenoj književnosti, Tabašević ovde svesno i ciljano, uz to prilično odvažno i sladostrasno, narativ gura u duboku senku poriva da se porve sa jezikom, odnosno, sa trenutnim mogućnostima našeg jezika da odrazi i ona stanja i one finese egzistencijalnog soja koje neretko ostaju s one strane pojmljivog i lako predočivog. U tom smislu, Zabluda Svetog Sebastijana je uspelo delo, jer uspeva da jezik, zapravo, njegovu varljivost, neuhvatljivost, nekad i teško premostivu eluzivnost, baš kao i njegovu neprolaznu zavodljivost jasno postavi u žižu i na kotu glavnog junaka. Naravno, s tim u vezi ide i počesto izrican sud da je i ovaj Tabaševićev roman, možda i najradikalniji po toj osnovi unutar njegovog dosadašnjeg opusa, i da na kušnju stavlja strpljenje dobrog dela potencijalne čitalačke publike. Kako je u umetničkoj prozi, a to ovaj roman nedvosmisleno jeste, aspekt autorstva i dalje primaran,  to ne treba da bude briga niti preokupacija autora.

„Zabluda Svetog Sebastijana“ (Laguna)

„Zabluda Svetog Sebastijana“ (Laguna)

Ono što je važnije, kao darove iz pomenutog Tabaševićevog boja sa jezikom i problema onoga za šta je jezik i dalje kadar da referiše, označi i predstavi izlaze stranice i stranice uzbudljive proze krajnje posebnog tipa, nošene nekim svojim prirodnim ritmom, a sve u naporu autora da na prozno svetlo delo iznese i druga važna pitanja, kao što su pitanja identiteta, pitanja bremena koje sa sobom nužno nosi bogat i buran unutrašnji život, pitanja odnosa teško pojmljivog ’ja’, nekada i u neizbežnom klinču sa pojmom ’drugog’ i ’drugosti’… Kako će negde pri sredini ovog zaista furioznog i samosvojnog štiva istaći sam pripovedač: „Takav, na neki divan način raspet, ja sam se sećao, tumarao u tome, neprestano u pravim rečenicama tražeći spokoj. A raspet sam bio između dve stvari: doživljaja stvarnosti koju živim i misli o njoj, i nikada za mene nije postojala spasonosna razlika između ta dva kao da niko nikada nije spasonosni potez noža izveo na tom mestu.“

Aspekti jezika i identiteta predstavljaju važne, ako ne i krunske odrednice i vrlo dobrog i nesporno zanimljivog i vrednog romana Lane Bastašić. Uhvati zeca (u izdanju Kontrast izdavaštva), po osnovi okvirne postavke i značajnog motiva dugovečno-turbulentnog žensko-ženskog prijateljstva, može biti svrstan u ešalon brzopotezno nazvan ferrante-trend (na osnovu sličnosti s onim što znamo iz četvoroknjižja Elene Ferante). Ipak, dobar deo onog najboljeg i najintrigantnijeg (kao i literarno najpotentnijeg) bi se izgubio pri svođenju na tako pojednostavljenu klasifikaciju.

„Uhvati zeca“ (Kontrast izdavaštvo)

„Uhvati zeca“ (Kontrast izdavaštvo)

Lana Bastašić u Uhvati zeca, svom, da to bude jasno i glasno istaknuto, tek prvom romanu, pokazuje zavidnu pripovedačku formu i sigurnost, a motiv prijateljstva naoko dve teško komplementarne ličnosti tek je deo onoga što se zatiče na stranicama ove knjige. Autorka taj motiv vešto inkorporira i sa drugim značenjskim dimenzijama u kojima, pak, dominiraju briga za izraz, za detalj, za likove kao noseće tačke povesti o zlosreći kao mogućem a svakako neželjenom nasleđu koje se sručilo na pleća nekoliko generacija ovdašnjih civila. Uhvati zeca je proza bogata suptilnim referencama ne nužno knjiškog tipa, zanimljiva je i ta elegantno zauzdana ideološka polemičnost, dok u oči pada i minucioznost s kojom je rađeno na ovom štivu. Međutim, jedina lako uočljiva falinka ovog romana se upravo krije u tom domenu – na mahove je evidentan zaista udarnički urednički trud na ovom rukopisu, u smislu da je taj zdravorazumski i prirodan napor ovde povremeno i odveć intruzivan, te da bi ovom romanu kao celini dobro došlo i nešto malo razbarušenosti. Naravno, to je tek sitnija i, kanda, krajnje subjektivna zamerka ovom istinski dobrom romanu koji najavljuje Lanu Bastašić, naravno, ako nas sve zajedno – autorku, čitateljstvo, kritičare…, fatum i sreća posluže, kao jedan značajan autorski glas i jedno značajno pripovedačko ime.