Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Pozdrav istomišljenika: Prikaz knjige „Bunt dece socijalizma“

AUTOR: Zoran Janković 18 Jun, 2020
Pozdrav istomišljenika: Prikaz knjige „Bunt dece socijalizma“

„Ova knjiga je, dakle, neminovno moj doživljaj tog vremena, ali sam dao sve od sebe da ona ne liči na nekakvu moju ličnu fikciju. Želeo sam da čitalac dobije jasne slike o likovima i delu. I odnosima o ljudima. Mnogo je više o odnosima među ljudima nego u detaljima, pogotovo je malo toga u spiskovima.“

To, između ostalog, stoji u Uvodnoj reči na samom početku nove knjige/studije/hronike… Dušana Vesića, koji sada kroz Bunt dece socijalizma (kod nas, u izdanju beogradske Lagune) nastoji da detaljno i pregledno izloži faktografski izdašnu povest o prvoj generaciji novog talasa u muzici SFRJ, na taj način zaokruživši svoju trilogiju o ključnim momentima jugoslovenske rokenrol (sup)kulture u tim i obližnjim erama. Vesić je iskusan i verziran, to se već poodavno nekako i podrazumeva, a to i ova njegova knjiga rečito i u sijaset navrata i svojih aspekata i dimenzija i dokazuje.

Naslovna strana

Ako, zarad tolerancije i davanja poštene i iskrene čitalačke šanse ovom toga svakako vrednom štivu, apstrahujemo pitanje kada će se priča o tom periodu napokon preseliti u zasluženi svečarski pluskvamperfekat nekakvog (naravno varljivo-eluzivnog) kolektivnog pamćenja na te i okolne teme, pred nama je uspelo i zanimljivo izdanje koje zadovoljava i više čitalačke kriterijume ne isključivo samo osvedočenih konzumenata ovdašnje kulture. Vesić je, za početak, precizno i snažno postavio temelje ove svoje hronike o danima/godinama prevrata kada je pokojna nam domovina (ili bolje rečeno – ovaj „kulturni prostor“) nužno morao da pređe iz faze reproduktivne u epohu autorske muzike, a što je koincidiralo sa danima umirućeg titoizma i potonjim rastakanjem tog sna o zajedničkom snu naroda i narodnosti ovih gudura, stenja, dolova, ravnica, mora, reka… Brzo postaje jasno o čemu je tu tačno reč, a autor uspeva da održi fokus priče koja se (usled obilne faktografije i stalnog nagona pop-kulture i supkultura da se prelivaju i na polje sociologije, pa i antroplogije) lako mogla rasplinuti i izgubiti u svoj toj svojoj polivalentnosti.

Osim što je vrstan hroničar i usredsređen pripovedač, Vesić je u ovoj priči o Pankrtima, Parafu, Azri, Prljavom kazalištu, Pekinškoj patki, Električnom orgazmu, Idolima… pokazao zavidnu formu i krupna postignuća i na nekim drugim, a jednako važnim i upadljivim frontovima. Naime, Dušan Vesić je na ovom uzorku sagledavano ubedljiv kada treba razložno i temeljno izložiti i komponovati tako višekraku priču, pa još dodatno nošenu silnom faktografijom, baš kao i što odlično mapira pomenute odnose, praveći pritom prirodne prelaze između poglavlja i celina, čime knjiga, ukupno uzev, dobija na dinamičnosti i ujednačenom ritmu pripovedanja. Na sve to, Vesiću je srce očito na pravom mestu, a ovo štivo lako i brzo potpada u kategoriju rada iz ljubavi, koje, to mora biti jasno i nedvosmisleno naglašeno, nikako i ni u jednom trenu ne biva primer fanovske ostrašćenosti i opčinjenosti, a uprkos toj ipak prilično nezgodnoj poziciji svedoka vremena koji je bio u prilici da dosta toga o čemu je reč među koricama Bunta dece socijalizma (sa jednostavno rečitim podnaslovom – Priča o novom talasu) sazna i spozna iz prve ruke/druge… ruke.

Foto: Jelena Marković

Ova knjiga u sebi očekivano nosi i bleđe odlike epizodičnog i anegdotskog prikaza jednog tako vibrantnog trenutka u evoluciji ovdašnje popularne kulture, barem u domenu rokenrola, ali Vesić se hrabro izneo i sa tim, reklo bi se, nužnim opterećenjima, nazovimo to tako, „žanra“. S druge strane, premda je suveren na planu pružanja šireg konteksta, manje je ubedljiv na polju izvođenja brzopoteznih ideoloških ocena i zaključaka. A što ne šteti preterano knjizi koja se prevashodno obraća posvećenicima i muzikoljupcima. Na stranu ćemo ostaviti i diskutabilnio narečeni „bunt“ iz naslova knjige, jer zapravo istinskog i iskonskog bunta tu je bilo tek u tragovima, jer muzika, upućena na diskografsku i obližnju infrastrukturu, nekako istrajno tupi ponajpre bunt na koji se muzički stvaraoci pozivaju i kojim se silno ponose, a možda je to posebno bio slučaj u toj eri falš-disidentstva, gde je bavljenje muzikom u tom smislu i vidu većim delom bila privelegija ponajpre skućenih i ekonomskih relaksiranijih. O čemu, uostalom, i sam Vesić u više navrata Bunta dece socijalizma progovara i piše.

Naslovna fotografija: Jelena Marković