Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kritika albuma „DISCO“ Kajli Minog: Kajli, pusti nas u disko

AUTOR: Zoran Janković 26 Nov, 2020
Kritika albuma „DISCO“ Kajli Minog: Kajli, pusti nas u disko

Istini za volju, postoji postojana i lako uočljiva konstanta kada je spoj disko-zvuka ili ukrasa i čitavog toka diskografije Kajli Minog u pitanju, baš kao što je ova carica i u konkretnom vidu imala uspelih pokušaja upravo na tu temu – najposle, setimo se samo sada već potvrđenih i slasnih klasika Step Back in Time, odnosno, Your Disco Needs You. Stoga, na stranu disko kao glavna i krajnje konsekventno odrađena samozadata tema na ovom njenom, petnaestom po redu dugosvirajućem izdanju, pa još posle nešvilske avanture i flerta sa umiljatim pop-kantrijem na prethodnom albumu, pravo pitanje ovde zapravo jeste, odakle je pristigla hrabrost da se jedan ovako sočan i krajnje upotrebljiv rad obelodani i pusti pred slušatelje baš sada, u krajnje nevreme, kada većina viđenijih autora i izvođača mudro hibernira ili izlazi samo sa remasterima ili božićnim mamiparama? Kanda je sasvim u pravu bila Zorica Brunclik kada nas je uporno, godinama tokom razgovora u emisijama Anete Farago podsećala na jetku odlučnost one sentence koja nam pojašnjava da se kraljevstvo nasleđuje, a carstvo osvaja. A narečena Kajli Minog (ponovo je, posle poduže pauze, u upotrebi i prisutno to prezime Minog, sva je prilika, da ne bi došlo do zabune sa onom planetarnom nepogodom zvanom Kajli Džener) jeste carica, što album DISCO, ukupno uzev, vrlo dobro izdanje u opusu dugovečne zvezde, samo potcrtava.

Doduše, šta se moglo očekivati od tog susreta na vrhu – Kajli, diska i vrhunskih producenata/saradnika? Ni ne čudi što onda sada već pomalo i zaslužna veteranka Kajli po pitanju prilagođavanja diska svojoj pojavi i minulom radu u prašini za sobom ostavlja nekolicinu krupnih imena koja su se ove godine poigravala pomenutim nasleđem (Lejdi Gagu, Dua Lipu, Sofi Elis Bekstor, pa i Džesi Ver, koja je takođe u tom domenu isporučila ljudski dobar i sasvim zaokružen album). I zaista – već isticana hrabrost je prisutna već u prvim minutama, jer Disco otvara savršena i saharinski neodoljiva Magic, u kojoj se snažno i sugestivno mapira ono što ovo izdanje donosi – zreo, zdrav, retro-obojen zvuk, vrhunsku produkciju, a sve to u potpunom saglasju sa onim što Kajli predstavlja od povratka koncem devedesetih. Već Magic nosi nešto sporije viđenje diska, ima tu malo i prizvuka vidno setnijeg disko-lenta (lenjog diska), koji je gospodario Italijom osamdesetih godina 20. veka, što je dodatno naglašeno već narednom, takođe uglađenom i sočnom numerom Miss a Thing.

Ovde se može zastati i pojasniti da se Kajli ovde, sasvim očekivano, čvrsto opredelilia za belačko shvatanje i upotrebu stilema diska, te ovde nema fank mrsa kakav znamo iz najboljih radova disko-ere; Kajli ovde pokazuje da suvereno vlada zašećerenom verzijom diska, koja ništa ne preispituje, već naprosto crpi energiju i vitalnost iz zaraznih (ako je uopšte umesno ovih dana, sedmica i meseci koristiti taj epitet) plesnih ritmova, a sve u slavu eskapizma onih koji su već spaseni – naravno, na plesnom podijumu.

I, naravno, ima tu podosta i primesa uvek dobrodošlog kempa, koji kao krovni koncept pomaže da je DISCO moguće shvatiti i ozbiljno. Sve to je možda najevidentnije u trećoj pesmi na ovom albumu (a ne kažu džabe da se najbolja od svih čuva za treću poziciju na zvaničnoj listi pesama unutar izdanja), briljantnoj brzalici Real Groove. Neodoljiva je i Supernova gde se disko još jednom ukršta sa terminologijom svemirskih putovanja i avantura (setimo se i dalje prisutnog evergrina Spacer iz opusa grupe Sheila B. and the Devotion); ova pesma se prilično konsekventno i posvećenički odnosi prema baštini kanonskog disko-zvuka i gruva, uz blaga odstupanja od njegove sedmoosminske ritmičke prirode.

Malo iznenađenje donosi izvrsna Say Something, u kojoj Kajli bez mnogo premišljanja i hrabro stupa na teritoriju blago melanholičnog viđenja diska kakav obično zatičemo kod Robin, što je, naravno, već samo po sebi, dostojanstven i razuman uzor. Podsećanje na ono što se u asocijativnoj ravni prevashodno povezuje sa nasleđem njujorškog Studija 54 zatičemo u numeri Last Chance, u kojoj se, između ostalog, najdalje otišlo, u studijskim nadogradnjama, prepravkama i doterivanjima Kajlinog glasa. Donekle slično je postavljena i već naredna I Love It, u kojoj srećemo odbleske postavke poznatih iz opusa znamenitog benda Chic (a koji je gospodario binom upravo Studija 54). I ova pesma iz dubine zvučnog „kadra“ pred slušateljstvo stiže sa ponešto, doduše, vešto zauzdane sete, što jeste zauman izbor, budući da je melanholija u disko svetu mogla da prođe samo u par navrata, recimo, u viđenju i izvođenju znamenite Kendi Stenton (Young Hearts Run Free, When You Wake up Tomorrow).

Atmosfera se vraća u blago mahniti gruv već sa sledećom pesmom – izrazito šarmantnom Where Does The DJ Go?, u kojoj imamo sve potrebno, gudače, uzdahe, slep-efekat… Na nju se naslanja nesporno uspela Dance-Floor Darling, uz pomalo belačkog fanka na poziciji krunskog ukrasa i krešendom već pri sredini numere, uz odavanje pošte pristupu zvanom four-on-the-floor. I premda se ovde negde završava ono što se na ovom izdanju bezrezervno da pohvaliti i gde se zalazi u deo albuma gde su najupadljiviji viškovi, dakle, nešto slabije, možda i izlišne pesme (to se pre svega odnosi na Unstoppable i Celebrate You), i ovde se može udenuti zgodna relativizacija koja može da podseti da dugosvirajuća izdanja zapravo nikada nisu ni bila najpodesnija mera visokokaloričnom disku iz zlatne mu ere.

Uz te i neke druge zamerke (poput odveć primetnih manipulacija Kajlinim glasom u produkciji i postprodukciji), Kajlin DISCO jeste učinkovit melem na ranu, pandemijske i druge ove mučne 2020. godine. Kajli ovde ne glavolomi, ne nudi prevratnička rešenja, već čini što može – isporučuje vrhunski pop i podseća nas na zaostavštinu muzički svakako boljih i plodotvornijih vremena, kao i na nikada zbilja presahlu moć eskapizma i hedonizma, pa bilo to i u ona poslovična četiri zida. Poput mnogih, očigledno je da Kajli i razume i voli disko, a i da ga se rado seća. I hvala carici na tome.