Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kako je biti ženski tattoo majstor u Srbiji

AUTOR: CityMagazine 08 Mar, 2019
Kako je biti ženski tattoo majstor u Srbiji

Piše: Nemanja Mitrović

Prvi legalni tattoo studio kod nas otvorila je Snežana Dubajić 1988. godine u Beogradu pod imenom Sinđel i na taj način nedvosmisleno utisnula jak ženski pečat na istoriju tetoviranja u Srbiji. Za tadašnje vreme i društvo takav potez se mogao protumačiti revolucionarnim. Danas je situacija kvalitativno i kvantitativno daleko bolja, o čemu govore rezultati sve većeg broja žena sa mašinicama u rukama na različitim geografskim širinama i dužinama Srbije.

Jedna od takvih je Ivana Tankosić, u svetu tetoviranja poznatija kao Konton. Ova rođena Beograđanka je još u osnovnoj školi, 1999. godine, došla u dodir sa tetovažerskim svetom preko magazina koje je njen ujak donosio iz Nemačke. Već tada je znala da će joj životni poziv biti vezan za ovaj vid umetnosti, što se i ostvarilo desetak godina kasnije. U potrazi za znanjem krenula je šetajući od jednog do drugog studija, da bi na kraju ostala tamo gde joj se atmosfera najviše dopala i odakle nije izašla dok mentor nije pristao da je podučava. Njena sfera interesovanja je generalno Japan, a neiscprni izvor inspiracije odakle se napaja i koji reciklira je japanski artistički pravac ukiyo-e. Ne voli da tetovira za nju dosadne motive, niti mušterije koje plaču. Radi u The Street tattoo šopu.

Nekada je u istom prostoru stvarala i Mina Pavlović, dok danas to čini u svom studiju. Kao diplomirani psiholog uvidela je humanističku vezu između tetoviranja i njene nauke, a osobine poput iskrenosti i empatičnosti smatra ključnim za dobro obavljanje obe delatnosti. Kohezija sa mušterijama joj je jednako važna, pa je u tom smislu kruna dosadašnjeg rada prvi backpiece urađen na devojci sa kojom je razvila poseban odnos utemeljen pre svega na poverenju. Njen idol u ovom svetu je Tomas Huper, direktno zaslužan za dotwork stil koji je prihvatila, da bi kasniji uticaji dolazili iz azijske kulture – budistička i hinduistička estetika. Nije sklona specifičnoj podeli na muške i ženske tetovaže, ali prepoznaje razliku između muške i ženske građe zbog čega će samo izvođenje tetovaže biti drugačije. Ideja za tetoviranjem joj se javila preko noći, tokom master studija psihologije.

Kao nagradu za diplomiranje na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, Dina Bralović od brata dobija mašinicu i istog dana je isprobava na prijatelju iscrtavajući prvu tetovažu. Posredno iskustvo je sticala prateći rad majstora koji ju je tetovirao, dok je dalji neposredni razvoj tekao nezavisno. Najveći uticaj na njen crtački stil imaju dela Leonarda da Vinčija i Alfonsa Muhe, dok u tetoviranju pretenduje da bude što unikatnija i da razvija sopstveni stil. Učešće na tattoo konvenciji u nemačkom gradu Ilcenu iz 2015, kao i organizacija humanitarnog Tattoo Expo događaja u rodnom Čačku 2018. godine predstavljaju najveće dosadašnje izazove. U svom studiju Good Kidz deluje samostalno.

Postoji mnoštvo nadarenih i predanih tattoo umetnica i u Novom Sadu, a jedna od njih je Marina Marić. Ona zastupa stav da čitav region ima veliki broj talentovanih i respektabilnih tetovažera oba pola, a mnogi od njih međusobno sarađuju. Dokaz toga jesu i sami počeci Marininog angažmana kada joj je jedna od koleginica pomagala oko nekih bazičnih stvari vezanih za ovu profesiju. U srednjoj školi su krenula prva interesovanja, međutim tek na sredini fakulteta počinje aktivnije da se bavi crtanjem, a zatim i tetoviranjem. Vremenom je sve više vežbala, učila, pa i razvijala svoj stil koji je esencijalno vezan za blackwork, odnosno dotwork. Za pet godina koliko se bavi ovom delatnošću najveće poverenje stekla je upravo među ženskom klijentelom. Nije fan pinterest i manjih tetovaža, dok su simboli mržnje nešto što je njenom katalogu nedopustivo. Iluminaciju pronalazi u grafikama i duborezima iz XIV i XV veka, te iz starih enciklopedijskih ilustracija.

Niški studio Tattoo Therapy je mesto gde rade dve talentovane devojke sličnog umetničkog senzibiliteta. Ivana Cvetković, koja ga je pokrenula 2014. godine, za krucijalan trenutak otvaranje srpskog društva prema tetoviranju uzima početak emitovanje kultne emisije Miami Ink na ovim prostorima. Mišljenja je da je cela srpska tetovažerska scena u ekspanziji, a o samim tetovažama misli da su rodno neutralne, što praktično znači da ne postoji dihotomija na ženske i muške. U eri društvenih mreža nadahnuće za rad pronalazi na raznim mestima, čak i među sportistima zbog njihove posvećenosti i marljivosti. Crno beli realizam predstavlja njen fah jer je i sama oduvek takva likovna dela obrazovala. U vreme kada je počela da tetovira bila je jedina devojka koja se bavi ovim poslom u Nišu, dok je danas, deset godina kasnije najstarija. I Ivana je završila psihologiju, s tim što se se razliku od koleginice Mine iz Beograda već na samom startu studiranja počela baviti ovim zanimanjem.

Ivanina saradnica i učenica, Jenny Šemper je jedna od osoba koja je svoj hobi, odnosno pasiju prema tetoviranju pretvorila u posao. Isprva je spontano kupljenom opremom iz zabave tetovirala samo prijatelje, da bi je sve češći angažmani odveli u profesionalne vode kojima plovi pet godina. Pored tuđih tetovaža, nije sklona tetoviranju ni onih koji simbolišu diskriminaciju, kao ni motiva za koje misli da ne bi mogla da ih prikaže kako treba. Poslastica su njeni crteži i sloboda u dizajnu. Ne kategorizuje ljude, niti njihovo estetsko merilo, te stoji na pozicijama da je ,,muška’’, odnosno ,,ženska’’ tetovaža individualna percepcija.

Nensila Nensi Radojković je ostvarena tattoo umetnica, majka, aktivistkinja i vlasnica jedinog legalnog tetovažerskog studija u Pirotu. Simbioza tetoviranja i aktivizma se u njenom slučaju ogleda kroz besplatno tetoviranje logotipa inicijative Odbranimo reke Stare planine, prikupljanje potpisa za istu inicijativu unutar radnog mesta, širenje ekološke i vegetarijanske ideje među mušterijama, držanje azila za pse… Homofobični, mizogini, kao i nad životinjama nasilni ljudi u njen studio nisu dobrodošli, a posebno ne lovci i ljubitelji krznene garderobe. Nije najsrećnija kada treba da tetovira tribal motive, isuviše grafički precizne slike i bar kodove. Realistične black & gray tetovaže i slova su aduti, a najveći izazov sa kojim se susrela u dosadašnjoj karijeri bila je tetovaža na muškom polnom organu. Inače, u tetovažersku priču je neposredno utonula pre jedne decenije shvativši da može bolje od onoga što se pirotskom tržištu nudilo. Zanat je u prvo vreme pekla na lokalu, da bi obuku nastavila u nemačkom gradu Kelnu kod Majka Lauta, te je finiširala u Novom Sadu sertifikatom majstora tetoviranja.

Ovdašnje društvo postaje sve tolerantnije na tetoviranje i tetovaže. Međutim, stigma patrijarhata i konzervatizma još uvek nije u potpunosti skinuta, pa su često na ulici istetovirane žene izložene osudi i prekornim pogledima. Situacija je ipak daleko bolja u svetu onih sa mašinicama. Nekada pretežno muško zanimanje, danas uključuje sve veći broj osoba ženskog pola. Ova vrsta umetnosti je u ekspanziji u regionu, ali i u Srbiji, o čemu govori defanziva tabuizacije i ofanziva tattoo artistkinja. Empirijski, kao i na osnovu stavova dela ženske tattoo zajednice stiče se utisak da je tetovažerski studio oaza mira, a profesionalno tetoviranje jedna od retkih delatnosti gde je zastupljen rodni i polni egalitarizam. Jednak status sa muškarcima, istovetan stepen poverenja kao kod muških kolega, odsustvo seksizma i drugih rodno zasnovanih neprijatnosti samo su neki od vidova kako se rodna jednakost manifestuje u odnosu klijent – žena tattoo majstor. Istorija tetoviranja, kako ovde, tako i u svetu, je neodvojivo vezana za ženski pol, pa se stoga ovaj progres može tumačiti i kao vraćanje situacije u prvobitni položaj.