Kažu psiholozi da je teško da sebe opišeš u nekoliko rečenica i kada to savladaš da si svestan i sebe i svog mesta u svetu. Eto na primer ja mogu da kažem da sam žena koja voli da šeta, skija i čita, gaji cveće i životinje i da se najbolje osećam na velikim nadmorskim visinama. Imam sliku svoje kućice iz snova i visoke standarde za ponašanje i vaspitanje.
Kažu psiholozi da je teško da sebe opišeš u nekoliko rečenica i kada to savladaš da si svestan i sebe i svog mesta u svetu. Eto na primer ja mogu da kažem da sam žena koja voli da šeta, skija i čita, gaji cveće i životinje i da se najbolje osećam na velikim nadmorskim visinama. Imam sliku svoje kućice iz snova i visoke standarde za ponašanje i vaspitanje.
Saobraćajni špic u Ostinu. Hiljade vozila se vuku brzinom puža zaglavljenog u živom blatu. Za razliku od Beograda, autobusi u špicu nisu toliko puni. Ovde se gotovo svi voze kolima. Sve je napravljeno da svako ima svoj auto. Ako četvoročlana porodica ima tri auta, to znači da je četvrti na popravci ili jedno dete ima manje od 16 godina.
Izbor glumaca za likove u seriji može presudno da utiče na njenu dalju sudbinu, a to posebno važi kada se ona oslanja na delo iz književnosti. U današnje vreme društvenih mreža neće proći mnogo vremena pre nego što će besni fanovi određenog romana objaviti svoje nezadovoljstvo kada producenti serije izaberu „pogrešne“ glumce za njihove omiljene likove. Kakva je situacija po tom pitanju u seriji „Game of Thrones“?
Kako godine prolaze ljudi se često kaju zbog nečega što su uradili ili pak nisu. Izdvojili smo neke najčešće situacije i stvari zbog kojih se ljudi kaju, a koje možete da izbegnete na vreme.
Ako su nas Dizni filmovi nečemu naučili to je onda činjenica da kada se udaš za princa, postaješ princeza. Zato se čini čudnim da kada su se Kejt Midlton i Megan Markl udale za Vilijama i Harija niko ih nije oslovljavao princezama već vojvotkinjama. Otuda pitanje, kako se uopšte postaje princeza i šta ih razlikuje od vojvotkinja?
Na internetu je već nekoliko godina hit objavljivanje „nekad i sad“ uporednih slika poznatih ličnosti ili likova iz popularne kulture. Na njima, međutim, nisu prikazani isti ljudi na obe fotografije, već je starija verzija ličnosti neko drugi ko samo naizled liči na mlađu osobu.
U vreme kada ozbiljni porodični ljudi završe subotnje razgibavanje po gradu, po kafama i kafićima, po pijaci, po tržnim centrima i skupe se na ručku za nekim okruglim ili četvrtastim stolom, mrzovoljni ili presrećni, tinejdžeri u cvatu, večito mlade tate, majke sa biserima i keceljama, posade se na stolice i uzdahnu, a zvuk kašike i kutlače postaje subotnja liturgija, krenula sam na autobusku stanicu. U haljini na tufne, golih ramena, vučem mali crni kofer, vruće mi je i neobično je tiho. Nekako sam zaboravila da je leto, da mi se pliva i odmara, u toj nesvesti me drži neka zbrka misli i žurbe. Pretičem ljude i primećujem im obrise, neke senke, boje i zapamtim samo sveštenika sa crnom kožnom dizajnerskom torbom, pitam se: Dozvoljava li religija Armani?
Siromaštvo je ružno kao jeftini parfem. Ružno je. I to nije stanje uma. To nije nešto što bi se začas promenilo samo ako bih to htela.
Svaki put kad se vozim prevozom intenzivno osećam siromaštvo. Mogu da ga opipam između prstiju među gomilama bakteriološki neispravnih nalaza, koje su na rukohvatima ostavile ruke pre mene. Među tim mikročesticama, kažu, najviše je sperme. Čudno, uvek sam mislila da spermatozoidi ne mogu da prežive. Izgleda da to ne važi za gradski prevoz.
Javni prevoz je ključ za uspešno rešenje saobraćaja u velikim gradovima. Svakog dana milioni ljudi koristi automobile, avione, autobuse ili metro, kako bi otišli na posao, vratili se kući, videli sa prijateljima, partnerom…
Za većinu vas koji svakodnevno putujete do posla, a u slučaju da živite u Beogradu, to u poslednjih par meseci više znači da ste „zaglavljeni u koloni“ nego da se krećete, pomen na gradski prevoz budi nekoliko asocijacija. Neki od vas slušaju muziku, neki gledaju kroz prozor, a ima i onih koji čitaju ili igraju igrice, ali Menja Stevenson najviše voli da se sakriva, i to u busu…
Ili putujete svakoga dana ili makar povremeno, a bilo da ste plašljivi ili sasvim sigurni u sopstvene odluke, moguće je da se makar i povremeno zapitate – koliko je bezbedno voziti se autobusom, avionom ili makar i sopstvenim prevozom.
Novine često pišu o užasima saobraćajnih nesreća, a vi se možda čudite a možda i strepite. U ovom tekstu ćemo vam pojasniti i pokazati koja su sjedišta najbezbjednija u zavisnosti od toga koju vrstu prevoza koristite.
Viđao sam je svako jutro na putu do posla. Imala je plavu kosu, plave oči, naočare sa crnim okvirima, srebrno prstenje na palčevima, ljubičaste slušalice, crni telefon i plavi, mobilni punjač kojim ga je uvek dopunjavala. Imala je izrazito belu kožu. Čini mi se da teško pocrni i ako zakači dve smene na moru. Na noktima je imala providan lak. Nikad nije nosila ruž. Ne treba joj. Kosa joj često padne preko oka dok piše SMS. Ne smeta joj. Nekad se osmehne dok čita poruku. Ni tad na licu nema bore. Liči na Sisi Spejsek dok je bila mlada, iz perioda kada je snimala Altmanove „Tri žene“.
Nešto se ozbiljno promenilo u ovom gradu, ne znam šta, ali vazduh je drugačiji. Nisu to izduvni gasovi, to je nešto drugo. To nešto nema ime. To je nešto neuhvatljivo, u toj meri da je moguće dokazati i da ne postoji. Čim je neopipljivo, znači da ga nema, međutim svakog dana, čim čovek izađe na ulicu, to može da se oseti. Ako to ne osećate, mislim da niste živi, ubijeni ste u pojam ili vas baš briga.
Sedim u gradskom prevozu, vozimo se, stajemo na stanici. Ulazi žena, tetura se, znate, to su oni ljudi koji ne shvataju namenu držača i ručki, može ona i sama. Druga je stanica posle početne, ima mnogo mesta i da se stoji i da se sedne. Nekako se dovlači do sedišta, sedne i izgleda kao da se lepo smestila.
U današnje guste rasporede teško je ubaciti i onih potrebnih sat ili više koje bismo proveli u nekom od fitnes centara. Svako dobro zna da je rekreacija poželjna, ali postavlja se pitanje kako među brojnim obavezama uvrstiti i onu koja čuva zdravlje.
Najčešći razlog za neodlazak na vežbe ili druge vidove rekreacije jeste upravo što većina zaposlenih tvrdi da im je teško da nakon napornog radnog dana odu do kuće, spreme se za vežbanje i ponovo odu do mesta gde se takve usluge pružaju, međutim, uskoro bi gubljenje vremena po prevozima moglo da postane prošlost…
Patrick Schmidt je dugo bio nezaposlen, a kako je živeo u Kaliforniji, gde je i odrastao, rešio je da sebi „za dušu“ napravi malu pokretnu kućicu, od starog školskog autobusa, koji je ranih devedesetih njega i njegove prijatelje svakoga dana vozio u i od škole do kuće. Autobus je našao na rasprodaji, i kupio ga za samo 4500 dolara, da bi potom proveo još tri meseca u mnogobrojnim popravkama i restauraciji, kako bi od nekadašnjeg školskog autobusa stvorio sebi novi dom.
