100024520034
U VAZDUHU · kolumna

Voleo bih da sam srećniji čovek. Ne znam da li je to vaš slučaj takođe, ali nikako mi ne uspeva da budem srećan. Čak nije ni do toga da mi se ne dešavaju lepe stvari, naprotiv, samo me više toga rastužuje, nego što me raduje. Iskreno, ne mogu da objasnim kako je to moguće, jer mi često ljudi govore da bi se rado menjali za stolicu na kojoj ja sedim, ali im ja to nikako ne bih preporučio. Nešto je duboko pokvareno u mojoj glavi, kada se konstantno pojavljuje ta mračna zavesa kroz koju posmatram sve što me okružuje. Sve više verujem da to nije nikakva depresija ili melanholija, kojima sam takođe sklon, već je to neki neprekidni bes, duboko usađeni prezir ka svetu, jer stvari ne izgledaju uopšte onako kako ih ja zamišljam.

person-731423_1280 Žena na ivici nervnog sloma: Branka _23_0013 Prozor u dvorište: Nije lako biti ja
_23_0013
U VAZDUHU · kolumna

Ležim u sobi i gledam kako se oblaci kreću, gledam kako prolazi vreme. Mestimično oblačno, do umereno vedro. Retko posmatram prirodu, plašim se da napravim pauzu i zaustavim misli u sopstvenoj glavi. Sunce se snažno probija i bije mi direktno u rožnjače. Puštam da mi svetlost ulazi direktno u mozak, da obasja mrak koji se nakupio tokom poslednjih meseci. Imam blagi utisak da sam već neko vreme u potpunosti paralisan, nokautiran nevidljivim udarcima realnosti. Kao da ne mogu da ustanem ili objasnim šta mi se dešava, a zapravo gomila bespotrebnih misli se roje kao moljci u brašnu. Strahovi, projekcije, nagađanja, pretpostavke, izmišljeni dijalozi, prepiranja, previranja, 1000 zašto, 1000 zato, za i protiv, nije, jeste tako.

market-3466906_1280 Ivan Tokin: Pepito _21_0053 Prozor u dvorište: Vidim ja dobro
_21_0053
U VAZDUHU · kolumna

Realno nikada ne znate ko sedi prekoputa vas. Na radnom mestu, u vozu, bioskopu, čekaonici kod lekara. Uostalom, možete tu osobu da poznajete i sto godina ako hoćete, uvek će biti nešto što je skriveno, nedokučivo, nešto zbog čega vam nije jasno zašto se tako ponaša kako se ponaša. Međutim, u tome je i lepota ljudskih odnosa, čini mi se, mada ja volim da znam sve, odmah, sada. Ne želim da mi se nešto prećutkuje ili pakuje u ukrasni papir.

31A_0154 Prozor u dvorište: Ključala voda Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Godina prođe, dan i nekako
31A_0154
U VAZDUHU · kolumna

Obično sedim i radim u kuhinji. Tako je skoro ceo život. Otkad znam za sebe, domaće zadatke, ali i sve ostalo radio sam za trpezarijskim stolom, uprkos činjenici da sam imao radni sto u svojoj sobi. I dan danas, radije sedim tamo gde se kuva, prži, dinsta, peče, zapržava, soli i zaslađuje. Kada malo bolje razmislim, i moj posao mu dođe kao neka vrsta zakuvavanja, u kome mora dobro da se oceni koliko čega ide, inače može da bude prezačinjeno.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Godina prođe, dan i nekako Zima Ispovesti uživaoca pop kulture: Praznici i ja
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Najveća lekcija koju sam naučio u ovih proteklih godinu dana, koliko ne boravim u svojoj zemlji, jeste da je zaista moguće živeti od danas do sutra. U stvari, naučio sam da to nije fraza. Koliko god da se plašimo šta će biti sa nama i kako će izgledati budućnost, ono što je dobro u svemu tome je da stvarno nikad ne znamo kako će se sve završiti. Život daleko od kuće, u zemlji čiji jezik ne razumem najbolje, naterao me je da počnem da živim za trenutke, u sadašnjosti. Da iscedim sve iz današnjeg dana. Da ne ostane ništa što se nije moglo popiti ili progutati. Da živim do kraja. Kao da se sutra neću probuditi.

Zima Ispovesti uživaoca pop kulture: Praznici i ja Foto: Pinterest/Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Drugi plan
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad bih voleo da neko drugi napiše ovaj tekst. Lepo, otvori laptop umesto mene, sedne i završi, a ja samo pošaljem. Možda ne biste ni primetili razliku. Ovo je baš jedan od tih dana, kada ne želim ničim da se bavim, a ne da imam dedlajn nad glavom. Često mislim da su me jedino rokovi spasili u životu i koliko toliko doveli u red, inače nikada ništa ne bih uradio ili završio da ih nije bilo, da sam se isključivo oslanjao na svoju ruku. Ja bih inače radio sve, samo ne ono što treba.

Milena Dravić Ispovesti uživaoca pop kulture: Milena Dravić i ja Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Ružičasti poklopac
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam zašto, ali uvek mislim da se ljudi susreću s razlogom. Čak i kada tako ne izgleda, onda kada mislimo da nema nikakve veze što smo se očešali o nečije rame ili se slučajno sudarili pogledom, čak i tada mislim da postoji neko značenje. Svaki čovek u našem životu dolazi s razlogom, nije to samo puka scenografija, statiranje ili propratna zabava, pojava drugih živih bića u našem univerzumu samo je način da nam se nešto kaže ili prikaže za ubuduće. Pripišite to fatalizmu ili budalastoj infantilnosti, idealizaciji ili umišljenosti, ali želim da verujem da je i jedan običan, neobavezni smešak u mimohodu neki znak iz kosmosa.

Pasulj u grmlju Ivan Tokin: Doručak _17_0091 Prozor u dvorište: Ko živ, ko mrtav
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Siguran sam da nema prikladnije literature za let avionom od poslednjeg romana Frederika Begbedea „Život bez kraja“. Dok stjuardese sasvim beživotno pokazuju kako se možemo spasiti od eventualne nesreće, lagano upijam rečenenice ovog šarmantnog francuskog pisca koji ovoga puta studiozno na sasvim zabavan način preispituje naš strah od smrti. U poslednje vreme, tako niotkuda, počinju da mi se javljaju morbidne misli „šta bi bilo“ ako bi me baš sada udario autobus ili ako bi se voz u kome se nalazim sudario sa drugim vozom.

Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Peščani sat
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad mi se doslovno muti pred očima, ali i dalje dobro vidim. Doduše, vidim sve: i ono što treba i ono što ne treba, pa se posle pravim da nisam video. Često me plaši dokle seže moj pogled i uopšte ne znam kako je to moguće, ali eto, imam sposobnost da primetim sve. Od malena je tako, sedim i posmatram šta drugi rade. Ne učestvujem, već stojim sa strane i razmišljam zašto to rade. Tako je i danas kad sam malo veći, sa pićem u ruci, uvek gledam sa strane, da drugi moraju da me opomenu da sam preterao.

Razglednica s letovanja Ispovesti uživaoca pop kulture: Letnji raspust i ja 25A_0160 Prozor u dvorište: Ne daj Bože
Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

„Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
Grešio i za sve vas koji niste smeli
I sad deo greha mog niko od vas neće
A ne bih ga dao – ni kad biste hteli.“
-Duško Trifunović

Čudno je kako se sve brzo zaboravlja. I nisu to samo ružna sećanja kojih više niko ne želi da se seća. Dok se okreneš jednom, prođe vreme, kao da je juče bilo, a ono prošlo je samo deset godina. Neverovatno je kojom se brzinom sve odvija i šta može da se desi u samo jednom danu.

Japanski zmajevi Ivan Tokin: Astronauti Foto by Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Dva lica stvarnosti
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Već nekoliko sati ležim na travi u parku. To je neki čudan običaj ovde. Kada grane sunce i živa u termometru pokaže više od 15 stepeni, svi se poskidaju i trče u parkove. Osluškujem kako mi srce ubrzano lupa, usled napada anskioznosti, dok gledam kako avioni ostavljaju tragove na nebu i zamišljam želje. Više ne znam ni šta da poželim, jer se plašim da se to zaista i ne ispuni.

Ptice Nikad domaćica: Kolena Veliki petak Gistro priče Skoča Gistro priče: Veliki petak
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad se svi izgubimo i ne znamo gde se nalazimo. Nije to toliko neuobičajeno i retko, svakom se desi da se zapita da li smo došli ili pošli? Buljimo u prazno, negde u daljinu, onako bez veze, kao da ćemo baš tog trenutka pronaći neki znak koji će da nas trgne i odvede na pravo mesto. Ako ne gledamo u pravcu horizonta, onda smo smrtno zamišljeni u dubini ekrana, povlačeći palčeve gore-dole, onako bez veze.

Žena majka seljanka Marija Ratković o svemu: Žena, majka, seljanka Charlie Chaplin "The Kid" Siroti Mali Ratovi: Kada je reč o kuvanju, više šansi imam u svemiru
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Sasvim slučajno, kako to obično biva kod mene, sedim na večeri sa potpuno nepoznatim ljudima. U takvim situacijama, uglavnom ćutim, što i nije baš tipično, ako me poznajete, ali stvarno nemam šta da kažem. Niti imam želju da nešto pametno ispričam, jer više volim da posmatram kako neko gradi sliku o sebi, nego da se trudim da očaram ljude sa druge strane stola. Prestao sam to odavno da radim, jer sve više shvatam da šta god govorili, sagovornici vas u velikoj meri ne slušaju, jer nemaju vremena od divljenja sebi samima.

Ivan Tokin Oni Ivan Tokin: Oni Dusty_cover Gistro priče: Prolećno veče u kraju
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Gledam sve te zabrinute poglede u žurbi. Svi trče, panično jure nekuda, niko ne stoji. Pravljenje pauza nije dobro ni za koga, jer ako se napravi predah, drugi su odmah u prednosti, jer danas je tako lako misliti da nisi dobar ni u čemu. Uvek postoji neko ko je bar za dlaku bolji, ima više lajkova od tebe, radi bolje, izgleda lepše, olako se snalazi, dobija šta želi, ide mu glatko. A ti, ti si govno.

Milano Nikad domaćica: Volela bih jednom da se udam Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Pobeda straha