_18_0118
U VAZDUHU · kolumna

Dok gledam sve te silne fotografije s letovanja, s ovog i onog mora, kampovanja, surfovanja, safarija, ove i one ležaljke, s ovog ili onog aftera ili večere, pitam se koliko pojedini ljudi uopšte imaju slobodnih dana u godini. Na stranu činjenica da sve to mogu finansijski da pokriju, verovatno ulazeći u neki žešći minus na bankovnom računu, međutim baš me interesuje kako se čovek izbori za takav status u životu da ladno može bez ustručavanja da ode na godišnji odmor, tri četiri puta zaredom po dve i više nedelja.

photo-1529525066119-6d86dbc1057b Seks i ostale lepe reči: Psovanje publike, mudre misli i smeće 00000024 Prozor u dvorište: Pusti vodu
00000024
U VAZDUHU · kolumna

Imam neku bizarnu naviku da izbegavam da idem u toalet van kuće. Možda je u pitanju začetak OCD-a ili dosta strogo vaspitanje, ali u wc koji nije moj idem samo kada baš baš moram. Doslovno, spreman sam da trpim dokle god mogu, samo da ne bih dolazio u iskušenje da zalazim u prostorije gde sasvim nepoznate persone mogu da istresu svoje energije, okrenu se i odu. Nije reč samo o tome kako ljudi tretiraju klozete koji nisu njihovi, već uopšte zamisao tog kolektivnog čina u kome ceo klub koristi dva mokra čvora i nekoliko daski za sedenje, u meni stvara izliv opšte hipohondrije i nelagodnosti.

KIša 3 Žena na ivici na nervnog sloma: Kiša 31A_0154 Prozor u dvorište: Kuckanje kroz život
31A_0154
U VAZDUHU · kolumna

Danas je nekako teško da nešto može baš da vas iznenadi ili šokira. Čak i ako to do sad niste čuli ili videli, nekako pomislite, pa dobro svet je toliko poludeo da je sve moguće. Međutim, u međuvremenu dok se život odvija kao na nekoj pokretnoj traci, postoje momenti koji mogu da vas bar malo pomere iz ležišta. Tako sam nedavno sedeo u grupi sasvim nepoznatih ljudi, one koje ne znate, ali prijatelj prijatelja prijatelj vas dovede do njih, pa uđete u neku skroz drugačiju dimenziju od vaše. U razgovoru sa jednim jako interesantnim čovekom, poželeo sam da ostanemo u kontaktu i zatražio da mi ispiše broj svog telefona na parčetu papira, ali odgovor je bio da je e-mail adresa jedini način kako možemo da nastavimo dalje da komuniciramo. Najpre sam pomislio da je u pitanju neka šala ili da je trenutno ostao bez mobilnog uređaja, sve dok nisam shvatio da čovek zaista ne poseduje telefon. Ali, stvarno. Dakle, ne javlja se, ne piše poruke, ne traži ulice preko aplikacije, ne fotografiše sebe u ogledalu lifta. Ništa.

ishan-gupta-G_9CR6VY2HQ-unsplash Ivan Tokin: Na polici __5_0130 Prozor u dvorište: Nevidljivi odraz užasa
__5_0130
U VAZDUHU · kolumna

Kada je samo pre nekoliko godina, u središtu elitističkog i nadasve snobovskog Menhetna, u knjižari simboličnog naziva „Barnes&Noble“ promovisala svoju izuzetno obimnu knjigu „Selfish“, niko nije verovao da će kraljica „reality” programa svih vremena zaista prodati ijedan primerak. Međutim, knjiga Kim Kardašijan, najpoznatije anonimne osobe na svetu, koja je zaradila milione na sopstvenom životu ne radeći apsolutno ništa, za samo dva meseca nakon što je izašla iz štampe, dospela je u ruke preko 32 000 ljudi. U toj bibliji poziranja i zavodljivih pogleda, na preko 400 stranica, sa velikim uživanjem objavljena je velika selekcija selfi fotografija dotične dame iz raznoraznih uglova. Doduše, većina njih se svodi na prepoznatljivi pohotni pogled boginje šou biznisa, svedenih na njena poluotvorena usta, obline i soft pornografiju.

_14_0122 Prozor u dvorište: Spas za sve nas Bee Gees Žena na ivici nervnog sloma: GIBaj se
_14_0122
U VAZDUHU · kolumna

Zanimljivo je da ljudi i dalje misle da je leto nekakvo obećano godišnje doba. Čim skinu odeću i malo nabace boju, biće bolje. Život na plus trideset stepeni i stoprocentnu vlagu valjda po difoltu mora da promeni naglavačke i sve postaje bolje samo zato jer sunce snažno sija i dan je mnogo duži. Nikada mi nije bila jasna ta teorija o dužini letnjih dana, s obzirom da sam uvek mislio da je to zapravo samo još jedna u nizu prilika da se neočekivana patnja i nezadovoljstvo znatno produže, mnogo više nego što je to uopšte bilo očekivano.

Bee Gees Žena na ivici nervnog sloma: GIBaj se 000051 Prozor u dvorište: Ništa lepše
000051
U VAZDUHU · kolumna

Sve više verujem da se stvari u životu dešavaju s velikim razlogom. Dobro, često preterujem, to mi je u prirodi, učitavam i šta treba i šta ne treba, neprekidno analizirajući i donoseći zaključke i za najobičnije pojave, međutim kako starim, ubeđen sam da je svaki dan, čak i onaj najdosadniji, neki znak i neka lekcija za dalje. Problem je što većina nas, prolazi kroz život eto tek tako, kao da je sve to negde već zapisano, bez ikakvog razmišljanja i preispitivanja, prepuštajući se tobože nekakvoj sudbini i svevišnjem koji to sve gleda odozgo. Možete da izbegavate sebe do mile volje i da zabušavate koliko hoćete, ali život je zapravo toliko strpljiv sa nama da vas nepogrešivo i uvek vraća na sve ono što niste uspeli da savladate, davajući vam po ko zna koji put, šansu da ipak nešto naučite.

gypsy-3677363_1280 Ivan Tokin: Dovoljno photo-1497030947858-3f40f1508e84 Program za editovanje
__8_0028
U VAZDUHU · kolumna

Za nekoliko dana ću napuniti 37 godina. Iako nisam neki ljubitelj sopstvenih rođendana, radujem se da vreme leti. Nisam se ni okrenuo, a već sam na pragu takoreći zrelog doba, perioda kada se počnete ogledati u ogledalu i brojati bore. Nije da baš nisam ostario, promenio sam se onoliko, ali to sam zapravo jedva i čekao. Mislim da sam od onih ljudi koji se rode stari, što se ne bi baš moglo reći po mom izgledu. Uglavnom u tuđim glavama moj izgled pravi večitu konfuziju i ljudi baš ne mogu da odrede koje sam godište, pa se moji sagovornici do te mere šokiraju da mi traže ličnu kartu na uvid.

photo-1506815181983-292770fc39f2 Šećerna bolest cm3 Prozor u dvorište: Ništa lakše
cm3
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam kako se to uopšte desilo, ali odlučili smo da spontano napravimo žurku. A spontano je najbolje – nema velikih očekivanja, faktor iznenađenja, a dođe onaj ko nije imao gde da ode. Nismo znali šta je konkretan povod, hteli smo samo da se zabavimo, ali onda smo shvatili da je Dan mladosti, pa kao što da ne. Izložili smo piće, napravili sendviče sa majonezom, salamom, kiselim krastavčićima i pozvali sve ljude iz imenika. Sve je bilo stvarno jako dobro, kao nekad u stara vremena kada nisi mogao da dođeš na zabavu bilo kako odeven. Sve je funkcionisalo kao podmazano, dok ja nisam završio na podu. Sasvim slučajno. I povredio desno stopalo.

photo-1556786509-ea5a93a22d80 Žena na ivici nervnog sloma: Ukroćena goropad cm2 Prozor u dvorište: Pismo iz tuđine
000054
U VAZDUHU · kolumna

Već skoro nedelju dana sam u jako čudnom stanju. Nije ništa loše, naprotiv, sve je u najboljem redu, ustanem vedar i nasmejan, kao da tačno znam šta ću sa sobom da radim. To ipak nije normalno, ja mislim. Imam blagi utisak da sam sve shvatio, razumeo i povezao, a znam da je to zapravo nemoguće. Kada shvatiš sve, nastupa smrt. Ipak imam trideset i sedam godina, nije to baš toliko puno da se otkrije tajna života. Međutim, nešto se ipak desilo, rasute karte u mojoj glavi, posložile su se kao pasijans u onim starim kompjuterskim igricama. Cak-cak-cak. Game over.

24A_0098 Prozor u dvorište: Duše od stakla photo-1451187580459-43490279c0fa Kraj svemira i početak zemlje
24A_0098
U VAZDUHU · kolumna

Stigla mi je juče poruka da nije dobro. Telefon je vibrirao neko vreme, poruke su stizale jedna za drugom, a vesti su bile sve lošije i lošije. Dok pokušavam da shvatim šta se desilo, oblačim prvo što mi padne pod ruku, s predumišljajem da ipak moram da izgledam lepo, čak i kad se sranja dešavaju. Ne pravim pitanje kada treba pomoći prijateljima, zaboravljam da postoji bilo koja moja neodložna obaveza i odlazim direktno na izvor požara da pokušam da ugasim vatru.

photo-1451187580459-43490279c0fa Kraj svemira i početak zemlje bty Žena na ivici nervnog sloma: Ljudi iz vode
22A_0163
U VAZDUHU · kolumna

Neko je jednom rekao da sam ja džukela s ulice koja po ceo dan landara i mislim da je to tačno. Većina ljudi zapravo misli da ja po ceo dan živim napolju, pitaju se da li uopšte posedujem krevet gde spavam, jer je i to poznato da mogu da zaspim gde god vam padne na pamet. Ne znam uopšte kako sam stekao takav karakter, ali ono što mi istinski prija je da bez plana idem negde, samo da ne stojim u mestu. Situacija u kojoj moram da ostanem kod kuće sam i da se zabavim sa sobom, u meni izaziva teški nemir, preplavi me neka grandiozna anksioznost koje mogu da se oslobodim pod uslovom da pričam telefonom dok se baterija ne isprazni ili da napravim obećavajući plan da se ubrzo susretnem s nekim kako bih popunio tišinu s kojom ne mogu da se nosim.

ryoji-iwata-697773-unsplash Ivan Tokin: Kad bi znala 100024520031 Prozor u dvoršte: Podeli sa mnom
000042
U VAZDUHU · kolumna

Konačno je došlo lepo vreme, kao da se zima zaista završila, mada više se ne zna kad može da padne sneg, možda već u maju. Sve u svemu, dan je postao duži, pomerili smo časovnike, ali su problemi, čini se, ostali sasvim isti. Možda se menjaju vremenski uslovi, ali od sebe niko ne može da pobegne, bez obzira na godišnje doba. Postoji ta legenda među ljudima da s prolećem biva sve bolje, međutim mislim da je to teška varka. Doduše, ajde da ne cepidlačimo, možda je lakše biti s***** kada sunce sija, jer imate makar privid da ipak postoji neko svetlo na kraju tunela.

rustična kuća Žena na ivici nervnog sloma: Senzualija 100024530010 Prozor u dvorište: Volim, dakle postojim
100024530010
U VAZDUHU · kolumna

Često mislim da mogu da pročitam ljude na prvu, međutim i najbolji među nama, ponekad ne znaju ama baš ništa o ljudima. Čini vam se da ste provalili o čemu se radi, da vam je jasno zašto se neko ponaša kako se ponaša, ali ljudi su naučili da se kriju bolje od terorističkih bombi u kanti metroa. Toliko godina se bavim ljudskim sudbinama, posmatram i pokušavam da odgonetnem ljudsku prirodu, ali džaba, dešava se da pogrešim. Međutim, na greškama se čovek uči, pa svaku svoju pogrešnu procenu, smatram nekom vrstom uspeha i napretka u tom smislu.

jorg-angeli-387328-unsplash Ivan Tokin: Mauricijus 999090_10151511638127872_707329375_n Prozor u dvorište: Dolina suza
999090_10151511638127872_707329375_n
U VAZDUHU · kolumna

Trudim se da ne razmišljam o smrti, naročito ne o smrti svojih roditelja. Kada god pomislim da bi mogli da nestanu u roku od jedne sekunde, stresem se, jer odbijam da poverujem da će se to ikada i desiti. Međutim, kao i svako od nas, znam da će taj dan jednom doći, a ja ću sigurno biti nespreman. Uostalom, ko je uopšte spreman da sahrani one koje najviše voli? Čini mi se bilo bi lakše da se umre pre njih, da čovek ne mora i kroz to da prolazi.

34A_0040 Prozor u dvorište: Pomeri se s mesta 32A_0042 Prozor u dvorište: Jutro neće promeniti svet
34A_0040
U VAZDUHU · kolumna

Subota je i grad je skoro sasvim pust. Nije to ništa čudno, s obzirom da je očigledno da su ljudi odlučili da odu malo van realnosti, jer prvi put ove godine, osmi mart je izglasan za sasvim novi praznik u Berlinu i svi su nenadano dobili slobodan petak na poslu. Napolju je jako hladno što dodatno utiče na to da su ulice prazne, međutim, meni ne smeta da se po ko zna koji put uputim u beskraje noći i vidim šta ima novo. Zapravo volim kada nema nikog, kao da se onda bolje sve vidi, to prostranstvo koje skoro da i ne primećujete u slučaju nekog drugačijeg vikenda. Ulazim u dobro poznati bar, u kome takođe vlada pustoš, sedam za šank u nadi da ću ugledati nekog poznatog, ali samo me barmeni poznaju. I to je nešto, makar ne moram da izgovaram ništa, jer čaša vina je već ispred mene i mogu na miru da zapalim cigaretu i sačekam da vidim kako će veče nastaviti da se odvija.

32A_0042 Prozor u dvorište: Jutro neće promeniti svet dvorac Žena na ivici nervnog sloma: Muzika iz snova
32A_0042
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad se plašim da otvorim oči i shvatim da je počeo novi dan. Često ne razlikujem šta sanjam, a šta živim, te s tim u vezi teška srca prihvatam da sam ponovo u realnosti. Kada vidim svetlost jutra koja snažno dopire s mog prozora i natmureno nebo intravenozno dobijam podsetnik da moram ponovo da se suočim sa svim onim što sam ostavio iza sebe pre nego što sam legao u postelju. Tada poput deteta koje odbija da ustane i ode u obdanište, prekrivam glavu ćebetom u nadi da će možda već posle nekoliko sekundi ponovo da nastupi noć i zavara me da mogu da se opustim, jer tek je sutra novi dan.

dvorac Žena na ivici nervnog sloma: Muzika iz snova 15A_0170 Prozor u dvorište: Lica bez godišta