100024520031
U VAZDUHU · kolumna

Plaši me činjenica da sve češće sedim sam za šankom. Ta slika čoveka koji sedi na barskoj stolici, dok barmen glanca čaše, vuče na tešku depru, ali svejedno, ne želim da razmišljam kakav utisak ostavljam za sobom. Ima nečeg meditativnog u ispijanju pića, okrenutih leđa stvarnosti. Sve što u tim trenucima vidim su prelepo osvetljene flaše skupih pića i mokre ruke uslužnog osoblja i pravo da vam kažem prija. U suprotnom, čim okrenete glavu, zapahne vas loš zadah čovečanstva.

pexels-photo-1670467 Crna kao abonos drugari Žena na ivici nervnog sloma: Sve te vodilo k meni
000042
U VAZDUHU · kolumna

Konačno je došlo lepo vreme, kao da se zima zaista završila, mada više se ne zna kad može da padne sneg, možda već u maju. Sve u svemu, dan je postao duži, pomerili smo časovnike, ali su problemi, čini se, ostali sasvim isti. Možda se menjaju vremenski uslovi, ali od sebe niko ne može da pobegne, bez obzira na godišnje doba. Postoji ta legenda među ljudima da s prolećem biva sve bolje, međutim mislim da je to teška varka. Doduše, ajde da ne cepidlačimo, možda je lakše biti s***** kada sunce sija, jer imate makar privid da ipak postoji neko svetlo na kraju tunela.

rustična kuća Žena na ivici nervnog sloma: Senzualija 100024530010 Prozor u dvorište: Volim, dakle postojim
100024530010
U VAZDUHU · kolumna

Često mislim da mogu da pročitam ljude na prvu, međutim i najbolji među nama, ponekad ne znaju ama baš ništa o ljudima. Čini vam se da ste provalili o čemu se radi, da vam je jasno zašto se neko ponaša kako se ponaša, ali ljudi su naučili da se kriju bolje od terorističkih bombi u kanti metroa. Toliko godina se bavim ljudskim sudbinama, posmatram i pokušavam da odgonetnem ljudsku prirodu, ali džaba, dešava se da pogrešim. Međutim, na greškama se čovek uči, pa svaku svoju pogrešnu procenu, smatram nekom vrstom uspeha i napretka u tom smislu.

jorg-angeli-387328-unsplash Ivan Tokin: Mauricijus 999090_10151511638127872_707329375_n Prozor u dvorište: Dolina suza
999090_10151511638127872_707329375_n
U VAZDUHU · kolumna

Trudim se da ne razmišljam o smrti, naročito ne o smrti svojih roditelja. Kada god pomislim da bi mogli da nestanu u roku od jedne sekunde, stresem se, jer odbijam da poverujem da će se to ikada i desiti. Međutim, kao i svako od nas, znam da će taj dan jednom doći, a ja ću sigurno biti nespreman. Uostalom, ko je uopšte spreman da sahrani one koje najviše voli? Čini mi se bilo bi lakše da se umre pre njih, da čovek ne mora i kroz to da prolazi.

34A_0040 Prozor u dvorište: Pomeri se s mesta 32A_0042 Prozor u dvorište: Jutro neće promeniti svet
34A_0040
U VAZDUHU · kolumna

Subota je i grad je skoro sasvim pust. Nije to ništa čudno, s obzirom da je očigledno da su ljudi odlučili da odu malo van realnosti, jer prvi put ove godine, osmi mart je izglasan za sasvim novi praznik u Berlinu i svi su nenadano dobili slobodan petak na poslu. Napolju je jako hladno što dodatno utiče na to da su ulice prazne, međutim, meni ne smeta da se po ko zna koji put uputim u beskraje noći i vidim šta ima novo. Zapravo volim kada nema nikog, kao da se onda bolje sve vidi, to prostranstvo koje skoro da i ne primećujete u slučaju nekog drugačijeg vikenda. Ulazim u dobro poznati bar, u kome takođe vlada pustoš, sedam za šank u nadi da ću ugledati nekog poznatog, ali samo me barmeni poznaju. I to je nešto, makar ne moram da izgovaram ništa, jer čaša vina je već ispred mene i mogu na miru da zapalim cigaretu i sačekam da vidim kako će veče nastaviti da se odvija.

32A_0042 Prozor u dvorište: Jutro neće promeniti svet dvorac Žena na ivici nervnog sloma: Muzika iz snova
32A_0042
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad se plašim da otvorim oči i shvatim da je počeo novi dan. Često ne razlikujem šta sanjam, a šta živim, te s tim u vezi teška srca prihvatam da sam ponovo u realnosti. Kada vidim svetlost jutra koja snažno dopire s mog prozora i natmureno nebo intravenozno dobijam podsetnik da moram ponovo da se suočim sa svim onim što sam ostavio iza sebe pre nego što sam legao u postelju. Tada poput deteta koje odbija da ustane i ode u obdanište, prekrivam glavu ćebetom u nadi da će možda već posle nekoliko sekundi ponovo da nastupi noć i zavara me da mogu da se opustim, jer tek je sutra novi dan.

dvorac Žena na ivici nervnog sloma: Muzika iz snova 15A_0170 Prozor u dvorište: Lica bez godišta
15A_0170
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad zaboravim koliko imam godina i šta sam sve ostavio iza sebe. Jednostavno, ne brojim, ne skupljam, ne merim i ne poredim ništa sa onim što imam danas. Dobro, ajde, možda malo, ali uglavnom imam utisak da uopšte nemam ovoliko godina i iskustva koliko zaista imam. Kao da je u mojoj glavi instalirana neka čudna Alchajmer aplikacija koja briše sve pred sobom i ostavlja prostora da se desi nešto novo, bez obzira na ovo prethodno.

jake-givens-576-unsplash Ivan Tokin: 1772 __0_0550 Prozor u dvorište: Za kim zvona zvone
__0_0550
U VAZDUHU · kolumna

Bude me snažna zvona Saborne crkve i već peti dan ne znam gde se nalazim. Ne znam u čijem sam krevetu, gde mi je četkica za zube, gde su mi stvari. Zapravo ima nečeg u tome kada se osećate da nemate ništa sa sobom, osim osnovnog – donjeg veša i odevne kombinacije u kojoj ste ušli u nečiji prostor. Ja sam često opterećen tom činjenicom da po svaku cenu moram da imam čistu garderobu svakog dana, ali ponekad se evo dešava da po nekoliko dana nosim isto i ništa se strašno nije desilo. Naprotiv, imam utisak da je tako mnogo lakše, jer ostavlja prostora da se razmišlja o nekim bitnijim stvarima od izbora para cipela ili košulje koja viri iz džempera.

100024520034 Prozor u dvorište: U sreći leži dosada person-731423_1280 Žena na ivici nervnog sloma: Branka
100024520034
U VAZDUHU · kolumna

Voleo bih da sam srećniji čovek. Ne znam da li je to vaš slučaj takođe, ali nikako mi ne uspeva da budem srećan. Čak nije ni do toga da mi se ne dešavaju lepe stvari, naprotiv, samo me više toga rastužuje, nego što me raduje. Iskreno, ne mogu da objasnim kako je to moguće, jer mi često ljudi govore da bi se rado menjali za stolicu na kojoj ja sedim, ali im ja to nikako ne bih preporučio. Nešto je duboko pokvareno u mojoj glavi, kada se konstantno pojavljuje ta mračna zavesa kroz koju posmatram sve što me okružuje. Sve više verujem da to nije nikakva depresija ili melanholija, kojima sam takođe sklon, već je to neki neprekidni bes, duboko usađeni prezir ka svetu, jer stvari ne izgledaju uopšte onako kako ih ja zamišljam.

person-731423_1280 Žena na ivici nervnog sloma: Branka _23_0013 Prozor u dvorište: Nije lako biti ja
_23_0013
U VAZDUHU · kolumna

Ležim u sobi i gledam kako se oblaci kreću, gledam kako prolazi vreme. Mestimično oblačno, do umereno vedro. Retko posmatram prirodu, plašim se da napravim pauzu i zaustavim misli u sopstvenoj glavi. Sunce se snažno probija i bije mi direktno u rožnjače. Puštam da mi svetlost ulazi direktno u mozak, da obasja mrak koji se nakupio tokom poslednjih meseci. Imam blagi utisak da sam već neko vreme u potpunosti paralisan, nokautiran nevidljivim udarcima realnosti. Kao da ne mogu da ustanem ili objasnim šta mi se dešava, a zapravo gomila bespotrebnih misli se roje kao moljci u brašnu. Strahovi, projekcije, nagađanja, pretpostavke, izmišljeni dijalozi, prepiranja, previranja, 1000 zašto, 1000 zato, za i protiv, nije, jeste tako.

market-3466906_1280 Ivan Tokin: Pepito _21_0053 Prozor u dvorište: Vidim ja dobro
_21_0053
U VAZDUHU · kolumna

Realno nikada ne znate ko sedi prekoputa vas. Na radnom mestu, u vozu, bioskopu, čekaonici kod lekara. Uostalom, možete tu osobu da poznajete i sto godina ako hoćete, uvek će biti nešto što je skriveno, nedokučivo, nešto zbog čega vam nije jasno zašto se tako ponaša kako se ponaša. Međutim, u tome je i lepota ljudskih odnosa, čini mi se, mada ja volim da znam sve, odmah, sada. Ne želim da mi se nešto prećutkuje ili pakuje u ukrasni papir.

31A_0154 Prozor u dvorište: Ključala voda Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Godina prođe, dan i nekako
31A_0154
U VAZDUHU · kolumna

Obično sedim i radim u kuhinji. Tako je skoro ceo život. Otkad znam za sebe, domaće zadatke, ali i sve ostalo radio sam za trpezarijskim stolom, uprkos činjenici da sam imao radni sto u svojoj sobi. I dan danas, radije sedim tamo gde se kuva, prži, dinsta, peče, zapržava, soli i zaslađuje. Kada malo bolje razmislim, i moj posao mu dođe kao neka vrsta zakuvavanja, u kome mora dobro da se oceni koliko čega ide, inače može da bude prezačinjeno.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Godina prođe, dan i nekako Zima Ispovesti uživaoca pop kulture: Praznici i ja
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Najveća lekcija koju sam naučio u ovih proteklih godinu dana, koliko ne boravim u svojoj zemlji, jeste da je zaista moguće živeti od danas do sutra. U stvari, naučio sam da to nije fraza. Koliko god da se plašimo šta će biti sa nama i kako će izgledati budućnost, ono što je dobro u svemu tome je da stvarno nikad ne znamo kako će se sve završiti. Život daleko od kuće, u zemlji čiji jezik ne razumem najbolje, naterao me je da počnem da živim za trenutke, u sadašnjosti. Da iscedim sve iz današnjeg dana. Da ne ostane ništa što se nije moglo popiti ili progutati. Da živim do kraja. Kao da se sutra neću probuditi.

Zima Ispovesti uživaoca pop kulture: Praznici i ja Foto: Pinterest/Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Drugi plan
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

„Ljubav se gasi,
al’ još u nama nada živi
ljubav se gasi
ti znaš da oboje smo krivi…“

Ovih dana, više nego inače, imam utisak da sve umire. Malo malo pa neko umire ili je ozbiljno bolestan pa će da umre. Kao da se smenjuje vreme, nestaje lagano, poput leda koji se topi na osunčanom stolu, zauvek u nepovrat.

Foto: Jordan Cetanović Prozor u dvorište: Trula jabuka Queen Ispovesti uživaoca pop kulture: Fredi Merkjuri i ja
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad bih voleo da neko drugi napiše ovaj tekst. Lepo, otvori laptop umesto mene, sedne i završi, a ja samo pošaljem. Možda ne biste ni primetili razliku. Ovo je baš jedan od tih dana, kada ne želim ničim da se bavim, a ne da imam dedlajn nad glavom. Često mislim da su me jedino rokovi spasili u životu i koliko toliko doveli u red, inače nikada ništa ne bih uradio ili završio da ih nije bilo, da sam se isključivo oslanjao na svoju ruku. Ja bih inače radio sve, samo ne ono što treba.

Milena Dravić Ispovesti uživaoca pop kulture: Milena Dravić i ja Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Ružičasti poklopac