Magazin za urbani životni stil
Newsletter
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Desert pre glavnog jela? Zašto da ne!

AUTOR: CityMagazine 22 Jul, 2019

Čak i pre nego što sam zatrudnela, kupila sam prvi komad odeće za bebe koji je ležao sakriven u ormanu gde moj muž koji ništa nije sumnjao nije mogao da ga pronađe. Bila je to prelepa portiklica sa poznatim citatom: „Život je nepredvidiv, zato prvo pojedi desert.”. Pravi dokaz moje ljubavi prema slatkišima i onoga što želim za svoje hipotetičko buduće dete. Nisam ni znala da će godinama kasnije ovo postati moja mantra za vreme obroka i predmet čestih rasprava sa svima koji su sedeli za trpezarijskim stolom i posmatrali kako jedemo.

Tokom odrastanja, porodične večere su obično podrazumevale neku vrstu mesa, skrob (obično krompir – mamina familija su Britanci) i nešto zeleno. Ako bi se zaključilo da smo pojeli dovoljno povrća, dobili bismo ono što smo zaista želeli: desert. Za vreme obroka se vodila prava bitka i ne čudi što je kuvanje za moju mamu bila najgora vrsta kućnih poslova.

Dete prve navike u vezi sa ishranom stiče pod uticajem roditelja

Dete prve navike u vezi sa ishranom stiče pod uticajem roditelja

Kasnije, kad sam prestala da budem toliko izbirljiva, na red je došlo još problematičnije pitanje kad je jelo u pitanju: upoznala sam se sa kulturom ishrane. U mladosti sam bez problema jela povrće. U stvari, moj problem je bio u tome što sam želela da jedem samo povrće, jer me je društvo naučilo da pristojne devojke ignorišu signale koje im telo šalje i jedu samo „dobru, čistu” hranu. Davanje moralne vrednosti onome što je na tanjiru je značilo da je jedan suvišan zalogaj pite vodio ka nekoj vrsti pokajničkog čišćenja, a to je, naravno, podstaklo začaran krug ograničavanja i preterivanja. Krajnji rezultat je bio katastrofalan poremećaj ishrane koji je ugrozio moje celokupno mentalno i fizičko zdravlje.

Srećom, uz terapiju i intuitivnu ishranu, danas sam profesionalni ljubitelj hrane (a i dijetetičar) i celokupnu karijeru sam izgradila na borbi protiv kulture ishrane. Takođe sam mama jednog živahnog dečačića starog 14 meseci i jako sam ponosna što je od mene nasledio kosu, oči i muzikalnost, ali se svim silama trudim da ga sačuvam od usvajanja mog nekadašnjeg poremećenog odnosa prema hrani.

Ovo je oblast u kojoj naša deca mogu da postignu odlične rezultate sa manje podučavanja i usmeravanja. Bebe se rađaju sa neverovatnom urođenom sposobnošću da regulišu glad i apetit. Plaču kada su gladne i odguruju flašicu ili dojku kada su site. Vrlo jednostavno. Kad počnu da jedu čvrstu hranu, ne posmatraju brokoli kao „dijetalnu hranu”, niti keks kao poslasticu koja izaziva osećaj krivice – sve namirnice su samo različiti oblici, teksture, ukusi i boje koji služe da se utoli glad. Zamislite na trenutak kako je ova perspektiva oslobađajuća.

Društvo i društveni odnosi (od kojih većina, barem u početku, potiče od dinamike ishrane u porodici) nas uče o kulturi ishrane. Iako je nemoguće da svog sina u potpunosti zaštitim od sveta i načina na koji društvo govori o hrani, ono što mogu da učinim jeste da promenim obrazac obroka kod kuće.

Ograničavanje i preterivanje su uvek potencijalni problemi

Ograničavanje i preterivanje su uvek potencijalni problemi

U mnogim kućama sve počinje nevinim, dobronamernim zahtevom: „Pojedi povrće i onda možeš da uzmeš desert.” Za roditelja je ovo razumna razmena, ali za dete to u stvari znači sledeće: „Mama me tera da prvo pojedem ovaj odvratni prokelj kao kaznu, a onda kao nagradu dobijam parče torte.” Ovo može da ima kratkoročan efekat u smislu da podstakne unos vlakana kod deteta, ali ga neće navesti da poželi pun tanjir prokelja kada je van kuće i kad niko ne nadgleda ono što jede.

Ja sam odlučila da to ne radim. Plan kod prelaska na čvrstu hranu mi je bio da ponudim raznovrsnu hranu različitih ukusa, tekstura, boja i hranljivosti i dopustim svom detetu da ga vodi intuicija. Takođe sam počela da poslužujem desert  SA graškom, slatkim krompirom i ribom, i da mu dozvoljavam da samo izabere ono što će prvo da pojede.

Ovo možda zvuči preterano, ali u stvari predstavlja dobro istraženu i dokumentovanu preporuku zasnovanu na principima Podele odgovornosti koju je definisala Elin Sater, na osnovu preko 40 godina kliničkog rada i istraživanja u oblasti ishrane. Sater smatra da je posao roditelja da odredi šta, kad i gde se dešava po pitanju obroka ili užine, dok je dete zaduženo za određivanje koju hranu konzumira i koliko. Po ovom modelu, nema potrebe da se igraju igrice, pregovara i kuva na brzinu. Naše dete uči da jede kao odgovor na potrebe svog tela i povezuje obrok sa zadovoljstvom (a ne pritiskom), tako da se ja ne nerviram oko toga šta jede ili koliko. On je glavni! Poješće manje-više istu užinu ili obrok da utoli glad. (Naravno, dete sa alergijama ili drugim ograničenjima u ishrani, problemima sa rastom ili čulnim poremećajima zahteva veću pažnju – zato je bitno da o ishrani porazgovarate sa pedijatrom ili dijetetičarem.)

Ovo u praksi znači da ja serviram porodični obrok i pustim dete da odluči šta će da jede i kojim redom. Iako su porcije salate, pirinča i pečene piletine teoretski neograničene, Sater preporučuje ograničavanje deserta na jednu dečju porciju kako ne bi potisnuo apetit za druge namirnice, ali eliminiše njegovu moć i moralnu vrednost.

Bitna je raznovrsnost u ishrani dece

Bitna je raznovrsnost u ishrani dece

Postoje tri razloga za ovaj nekonvencionalan pristup.

Kao prvo, kad čuvamo desert dok dete ne pojede povrće (kao što biva u tradicionalnom rasporedu tokom obroka), mi nesvesno detetu dajemo prvu lekciju iz kulture ishrane: a to je da su namirnice bogate šećerom a siromašne hranljivim materijama povezane sa halapljivošću, požudom i krivicom, te da služe isključivo kao nagrada za unos ne tako ukusnih „dobrih” namirnica.

Kao drugo, to našu decu podstiče da brzo pojedu večeru kako bi što pre dobila desert, što smanjuje uživanje u porodičnom obroku.

I kao treće, to jača spoljašnje signale koji zaglušuju dečju intuiciju, bilo da ih podstiče da ne pojedu celo glavno jelo u pokušaju da ostave mesta za desert, ili da jedu glavno jelo dok ne budu siti, a da onda pojedu desert, iako su puni. Jer i tako uvek imamo ekstra prostora za desert, zar ne?

Iako zbog kulture ishrane pristup Saterove deluje preterano i lakomisleno, relevantne zdravstvene institucije, uključujući Akademiju za nutricionizam i dijetetiku i Američku akademiju za pedijatriju, preporučuju Podelu odgovornosti da bi deca naučila da prate signale za glad i sitost i regulišu sopstveni unos hrane (kao važan aspekt znanja o ishrani). Istraživanja govore da ove veštine pomažu u sprečavanju preteranog ili premalog unosa hrane kako bi se održala stabilna telesna težina, podstakle bolje veštine prihvatanja hrane i formirali pozitivniji stavovi o jelu i hrani. Suprotno tome, kontrola ishrane deteta često ima obrnut efekat od onog koji se želi – kada vršimo pritisak na decu da više jedu, ona jedu manje, a kad vršimo pritisak da jedu manje, ona jedu više.

Deca na koju se ne vrši prevelik pritisak mogu da steknu zdravu kulturu ishrane

Deca na koju se ne vrši prevelik pritisak mogu da steknu zdravu kulturu ishrane

Znam da nemaju svi luksuz da pripremaju duplu porciju pilećih prsa ili sotiranog kelja u nadi da će njihova deca prvo napuniti tanjir ovim vrhunskim sastojcima. Ovaj pristup je očigledno najdostupniji ljudima koji redovno mogu da obezbeđuju balansirane obroke i užine za svoju decu, a teže je to učiniti u situacijama kada je neko nesiguran u vezi sa hranom ili tamo gde roditelj obično nije kod kuće u vreme obroka. Ali osnove Podele odgovornosti – da se ne pritiska, podmićuje, ograničava ili daje moralna vrednost bilo kojim namirnicama – može da se uklopi u dinamiku ishrane mnogih porodica.

Još nije ni godinu dana otkako je prešao na čvrstu hranu, ali se do sada moj sin pokazao kao neverovatan i kompetentan kad je hrana u pitanju, a naši obroci su sve manje stresni i pružaju više uživanja. Nekada prvo posegne za hrskavim pečenim komadićima jabuke, a nekada za brokolijem ili hamburgerom. Pri tome se obrazac jednog obroka često preokrene kad na red dođe užina.

Ja jesam dijetetičarka, ali kao mama mnogo više ulažem u dugoročan cilj odgajanja deteta koje zna kako se jede i koje ima zdrav odnos prema hrani, nego u kratkoročan cilj dostizanja određenog broja grama vlakana svakog dana. Namirnice možda nisu sve jednake po hranljivosti, ali ovo jednostavno prilagođavanje strukture obroka može da ih učini više moralno jednakim. Sigurna sam da imam mnogo toga što treba da naučim svog sina – azbuku, ponašanje za stolom i kako da obavlja kućne poslove – ali ovo dete je već stručnjak za jelo, tako da ću da ga pustim da jede na svoj način.

#184 City Magazine // Početak

Izdvojeno za tebe

Četiri prirodna zaslađivača koji su dobri za vaše zdravlje

Nije lako ostaviti rafinisani šećer. Međutim, s obzirom koliko štetan može da bude, svakako je vredno truda. Srećom, ima nekoliko…

Da li koristite konac za zube?

Čišćenje zuba koncem jedna je od stvari koje često zaboravimo da uradimo. Ali, koliko je to zapravo loše?

Potvrđeno je: WiFi uređaji utiču na mušku plodnost

Kumiko Nakata, naučnica iz Japana, otkrila je da elektromagnetni talasi iz WiFi uređaja, kao što su mobilni telefoni i kućni ruteri,…

Italijanski kuvar od svojih deserta pravi minijaturne svetove

Italijanu imaju veliku tradiciju kuvanja, a šef Mateo Stuki sa svoje strane svakako želi da je nastavi. Ovaj specijalista za…