Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Velike boginje, Vikinzi i zaštita od terorizma: Preti li nam opasnost od davno pobeđene bolesti?

AUTOR: Ljubisav Panić 18 Aug, 2020
Velike boginje, Vikinzi i zaštita od terorizma: Preti li nam opasnost od davno pobeđene bolesti?

Februara 1972. godine, u selu blizu Orahovca, Ibrahim Hoti je drhtao pored peći. Prošlo je oko dve nedelje otkako se vratio sa hadžiluka, a osećao se loše usled povišene temperature. Nekoliko dana kasnije bilo mu je bolje. Oporavio se bez vidljivih promena na koži i nastavio sa svakodnevnim aktivnostima. Zarazna bolest koju je dobio na bagdadskom bazaru, i preležao bez posledica, preneće se na 174 osobe i odneti 35 života.

Dok su doktori ustanovili da je Hoti preživeo blaži oblik variole vere, virusnog oboljenja od kog umire od 20 do 50% zaraženih, za Jugoslaviju je već bilo kasno. Država se našla usred epidemije, tokom koje je u karantin stavljeno 16 000 ljudi. Preminuli su sahranjivani u metalnim kovčezima, njihove porodice, koje su bile izolovane, nisu obaveštavane o tome, a pokrenut je i program masovne vakcinacije. U trenutku velike opasnosti, javno zdravlje postalo je važnije od pojedinačnih ljudskih prava.

Ilustracija epidemije variole vere koja je pogodila Kejptaun (foto wikimedia.org)

Zabrinutost je bila opravdana. Variola se u narodu naziva velikim boginjama i daleko je opasnija nego što se može pretpostaviti na osnovu Hotijeve kliničke slike. Preosipni stadijum počinjao je naglo, sa simptomima sličnim gripu. Ubrzo je dolazilo do pojave mrlja na koži, koje su se pretvarale u gnojne plikove po telu. Teži oblik podrazumevao je spoljašnja i unutrašnja krvarenja. Latif Mumdžić, koji se variolom zarazio prilikom susreta sa Hotijem u Đakovici, preminuo je od svega nabrojanog u 29. godini života.

Variola je pogađala ljude poslednjih nekoliko milenijuma, a verovatno i mnogo duže. Samo u toku prošlog veka od nje je umrlo više od 300 miliona ljudi. Danas predstavlja stvar prošlosti. Zahvaljujući uspešnom programu vakcinacije, koji je pokrenula Svetska zdravstvena organizacija, virus je iskorenjen u prirodi 1980. godine. Uprkos tome, ne prestaje da pobuđuje pažnju naučnika.

Nagrada koja se dodeljuje medicinskim tehničarima nosi ime Dušice Spasić, dvadesetčetvorogodišnje medicinske sestre koja je preminula od variole 1972. godine (foto sestrinstvo.rs)

Novo istraživanje variole predstavljeno je nedavno na sajtu časopisa Nature, pri čemu je istaknuta važnost DNK analiza. Godine 2016. naučnici su uspeli da izdvoje DNK lanac virusa iz ostataka Litvanske mumije, deteta preminulog u 17. veku. Bila je to prva potvrda variole iz prošlosti, koja se nije zasnivala na vidljivim ostacima tragova obolevanja na telu. Datum se sada može pomeriti dalje unazad, jer nove analize skeleta potvrđuju da su velike boginje pogađale stanovnike Evrope od 600. do 1050. godine.

Prikupljeni podaci omogućili su naučnicima da gotovo u potpunosti rekonstruišu genom srednjovekovne variole, koja se širila po Skandinaviji, Rusiji i Ujedinjenom Kraljevstvu. Kada su je uporedili sa današnjom, došli su do iznenađujućeg otkrića – stari virus variole ne predstavlja direktnog pretka virusa kog smo pokorili u 20. veku. „Reč je o zasebnoj evolutivnoj putanji koja je u jednom trenutku izumrla i, koliko nam je poznato, više nije prisutna“, rekao je evolucioni genetičar Martin Sikora, jedan od istraživača na projektu.

Ovu fotografiju iz Lestera napravio je dr Alan Voker 1901. godine i ona pokazuje dečaka obolelog od variole i jednog koji je zaštićen vakcinom (foto medium.com)

Pojedini naučnici veruju da su razlike između nekadašnjeg i sadašnjeg genoma variole dovoljno velike da pruže sasvim drugačiju kliničku sliku. Moguće je da su Vikinzi obolevali od velikih boginja na način koji ne bismo prepoznali, slično kao što Hotijev blagi odgovor na oboljenje, verovatno usled vakcinacije, nije na vreme prepoznat u Jugoslaviji. „Ne možemo biti sigurni, ali postoji dobar argument da su boginje pre 17. veka bile endemske i blage“, rekao je biolog Teri Džouns.

U svetu je sekvencirano samo oko 200 nekadašnjih patogena, tako da su zaključci o mnogim bolestima još uvek ograničeni. Što se dalje odlazi u prošlost, povećava se rizik od pogrešne interpretacije usled proređenih uzoraka. Međutim, čak i pod takvim okolnostima možemo dobiti vredne informacije i sve više naučnika iznosi tezu da je variola vremenom postajala smrtonosnija. „Veoma je teško predvideti evoluciju virusa ali, ako znamo kako je ona tekla nekada, dobijamo bolju ideju o njegovim mogućim varijacijama“, rekao je virusolog Las Viner sa Univerziteta u Kopenhagenu.

Ožiljak na ruci, koji mnogi ljudi imaju, posledica je uspešne vakcinacije protiv variole (foto moskisvet.com)

Strah od novih varijacija variole još uvek postoji. Virus se trenutno čuva na dve lokacije, u laboratorijama u Atlanti (Džordžija, SAD) i Kolcovu (Sverdlovsk, Rusija). Pre nego što je istrebljen u prirodi, demonstrirao je sposobnost bekstva i ostavio gorku opomenu čovečanstvu.

Četrdesetogodišnja Dženet Parker, fotografkinja Medicinskog fakulteta u Birmingemu, poslednja je žrtva variole. Godine 1978, ona je radila na spratu iznad virusološke laboratorije. Nije utvrđeno kako se zarazila, ali se sumnjalo da je virus do nje dospeo putem ventilacionih cevi. Kada je Parker obolela i preminula mesec dana kasnije, uvedene su rigorozne protivepidemijske mere. Njeno telo je kremirano, odeljenje na kom je ležala zapečaćeno je na pet godina, 260 ljudi stavljeno je u karantin i još 500 u kućni pritvor. Zarazila je majku, koja je preživela, a profesor virusologije se osećao odgovornim i izvršio samoubistvo.

Razlika između osipa variole (levo) i daleko blaže varičele (desno) (foto quora.com)

U nevakcinisanoj populaciji nosilac variole obično zarazi pet-šest osoba. Slučajevi iz Jugoslavije pokazali su i izuzetke od pravila. Pre nego što će preminuti usled krvarenja, od Latifa Mumdžića variolu je, na primer, dobilo čak 38 ljudi. Pored toga što postoji opasnost od bekstva iz laboratorije, virus s takvim potencijalom može lako da se upotrebi kao biološko oružje.

U knjizi Variola vera (Heliks, 2017), dr Zoran Radovanović ističe da se o opasnosti od zloupotrebe velikih boginja već dugo razmišlja. Svetska zdravstvena organizacija je pre više od deset godina imala zalihe od 60 miliona vakcina i plan da taj broj poveća na 200 miliona. Mnoge zemlje protiv variole vakcinišu vojnike, zdravstvene radnike i zaposlene na poslovima važnim za funkcionisanje države.

Reljefna ilustracija velikih boginja očuvana na japanskom manuskriptu iz 1720. godine (foto wikimedia.org)

Raspad Sovjetskog Saveza i povećan broj terorističkih napada uneo je dodatne strahove. Postoji opravdana mogućnost da je virus, pored dve spomenute laboratorije, sačuvan na drugim mestima u svetu. U vreme sovjetske nesigurnosti, naučnici su se dovijali da prežive. Postavlja se pitanje da li su iskoristili priliku i prodali variolu zainteresovanim stranama. Krajem devedesetih godina prošlog veka prebegli Rusi pružali su informacije da je ona čuvana i u dve tajne sibirske laboratorije, koje su imale mogućnost da proizvedu na „tone virusa“ mesečno.

Uprkos tome, uništavanje poslednjih ostataka variole polako gubi na značaju. Očuvanje virusa važno je zbog novih istraživanja. Ako neka teroristička organizacija u velikim boginjama prepozna moćno oružje, neće imati nikakve garancije da će izbeći obolevanje na sopstvenoj teritoriji. Korona virus je najbolji pokazatelj koliko je svet povezan. S druge strane, variola se danas može rekonstruisati genetičkim inženjeringom i teroristima „original“ više nije potreban. „Nama ostaje da budemo spremni na takva iznenađenja“, napisao je dr Radovanović.

Uveličan virus variole – rizik od smrti prouzrokovane velikim boginjama bio je najveći kod dece i starih osoba (foto canada.com)

Naslovna fotografija: vox.com